„Plants vs. Zombies: Garden Warfare 2“ je nastavak igre za koju nisam očekivao da će mi se uopšte svideti.
Kada je najavljen 2013. godine, originalni „Garden Warfare“ mi je izgledao kao nakaradnost, kombinujući pristupačnu i šaljivu draž od strane razvojnog tima PopCap, poznatog po igri „Plants vs. Zombies“, sa žanrom pucačine. Pomislio sam, koliko je to grubo i nepotrebno. Međutim, ispostavilo se da je PopCap na nešto dobro naišao, i rezultat je bio odlična mehanika koja je uključila sve čudne dizajnerske odluke prave igre „Plants vs. Zombies“. Čak je bila smešna, i retki primer sofisticirane pucačine koja nije zavisila o grafičkom, krvavom nasilju. Takođe je bila igra sa iznenađujućim trajanjem, privlačeći milione igrača uprkos tome što je potpuno fokusirana na višeigrački mod.
Sada, gotovo tačno dve godine kasnije, Biljke i Zombiji su se vratili u igri koja ima za cilj da nadoknadi neka ograničenja originalnog „Garden Warfare“. U mnogim aspektima, PopCap je išao korak dalje – i još više – kako bi stvorio nešto više od eksperimenta sa niskim budžetom koji spaja neobavezne, crtane estetike sa ozbiljnom, timskom multiplayer pucačinom. Međutim, postoje određeni dizajnerski problemi koji su se ponovo pojavili, a koje „Garden Warfare 2“ ne uspeva potpuno da reši.
„Plants vs. Zombies: Garden Warfare 2“ svoje ambicije pokazuje odmah. Gde je „Garden Warfare“ počeo sa osnovnim menijem, pitajući da li želite igrati kooperativni režim „Garden Ops“ ili takmičarski multiplayer, „Garden Warfare 2“ vas stavlja u rat – odnosno, potpuno besmisleno demilitarizovano područje. „Backyard Battleground“ je sveobuhvatno mesto u kojem se odvija „Garden Warfare 2“, smešteno u grad podeljen u tri dela: jedan deo na sunčevoj svetlosti zauzet je od strane Biljaka i njihovog pokrovitelja Ludog Dejva; jedan deo kontroliše Doktor Zombos i ostatak njegove super-napredne Zombi vojske; i u sredini je oblast bez Biljaka ili Zombija gde vlada haos.
To je zaista čudna pretpostavka, ali funkcioniše, dodajući narativni kontekst koji je samo naznačen u prethodnim igrama serijala „Plants vs. Zombies“. Postoji kontekst za gotovo sve što se dešava u „Garden Warfare 2“, što je lepa promena u odnosu na oskudnu prezentaciju originala. Ali, što je još važnije, dodaje okvir u okviru kojeg PopCap stavlja zaista ogroman broj stvari za obavljanje. Baza svake strane sadrži misije, table sa nagradama, portale za multiplayer i još mnogo toga, ali svet u celini takođe krije svoje tajne i skrivene misije i izazove. Takođe možete da se pridružite prijateljima i lutate svetom – koji se zove Zomburbia, jer je tako odlučio PopCap – i istrebljujete neprijatelje pre nego što prihvatite misije ili se pridružite multiplayeru zajedno.
Sve što radite u „Garden Warfare 2“ doprinosi vašem ukupnom napretku i napretku igrača, bez obzira gde to radite. Zombiji ili Biljke koje tumaraju po Zomburbiji donose iskustvo kako u Zomburbiji, tako i u kooperativnom režimu „Garden Ops“, i možete se levelovati bilo gde. Pruža nivo postojanosti i angažovanja koji vrlo malo pucačina ili akcionih igara uspevaju, posebno sa višeigračkom komponentom, a veći i poznatiji naslovi su pokušavali i nisu uspeli da postignu ono što PopCap postiže.
Ima toliko puno stvari koje treba uraditi ovde da je iskreno malo zastrašujuće. Nakon otprilike desetak sati, osećam da nisam ni zagrebao površinu Zomburbije. Otključao sam gotovo nijedno skriveno područje i nisam podigao Zastavu Moći – pustiću vas da sami otkrijete šta je to – ni jednom u konačnoj verziji igre. Ima skoro previše stvari za raditi, ali to mi deluje kao dobar problem. Dok je „Garden Warfare“ bio neka vrsta promenljive vrednosti zavisne isključivo o vašoj želji da igrate sa drugima, možete provesti mnogo vremena sami u „Garden Warfare 2“, pored igranja svakog dela igre kao grupa. To je jedno od najlakših iskustava saradnje koje sam ikada igrao.
Onda tu je takmičarski multiplayer, koji je doživeo svoju ekspanziju. Postoje tri nove klase na svakoj strani, donoseći Biljkama i Zombijima po sedam klasa svakom timu. „Garden Warfare 2“ vraća jednu od najboljih karakteristika originalne igre: „Welcome Mat“ plejlista, koja ograničava igrače na osnovne klase sa svake strane i takođe pruža bonuse igračima koji se bore da bi iznivelisali šanse. „Garden Warfare 2“ takođe donosi iste tipove igara sa objektivima, uz mnogo novih osobina i mapa koje se čine značajno većim od prethodne igre.
Možda deluje kao glupa, čudna igra puna mutiranih saksija sa biljkama i neopasnih živih mrtvaca, ali kada je reč o kontroli, odzivnosti, rukovanju oružjem i mehaničkim aspektima tima, ako ćete mi oprostiti jezik, PopCap se ne šali. Nema kompromisa napravljenih u odnosu na korene „Garden Warfare 2“. Udobno stoji pored „Battlefield“ igara kao odlična pucačina za igranje, uglavnom zahvaljujući zajedničkom tehničkom nasleđu sa DICE-ovim pucačinama.
Jedini pravi problem koji imam sa „Garden Warfare 2“ bio je takođe prisutan i u „Garden Warfare“ – dihotomija asimetričnog dizajna. Ovo je dug način da se kaže da, pa, igranje kao mozak-žedni Zombiji nije baš toliko zabavno kao igranje kao Biljke. Još gore, i dalje se čini da postoje određena, ključna područja gde Zombiji nisu jednako efikasni.
Nije da su Zombiji dosadni, tačno. PopCap je, zapravo, najviše eksperimentisao sa neživima, uvodeći klasu Imp, čija je mala veličina i manji bazni broj života dopunjen maničnim borbenim stilom i sposobnošću da dozove moćno robotsko odelo slično onome iz igre „Titanfall“ iz 2014. godine. Zombiji takođe dobijaju novu karakterističnu figuru za borbu blizu zvanu Super Brainz, kako bi dopunili gigantske povezane Zombije sa druge strane konflikta.
Nedostatak inventivnosti ili smešnog šarma sigurno ne postoji, i u vakuumu, svaki lik ima svoje čudne osobine koje ih čine iznenađujuće različitim, s obzirom na 14 osnovnih klasa. Takođe ima oko stotinu varijantnih klasa, neke od kojih drastično menjaju osnovne sposobnosti osnovnog lika – moj favorit je Biljkina Vampirska Suncokretova, koja smanjuje bazni broj životnih poena lekara Biljke, ali mu daje sposobnost da povrati život napadom.
Primetio sam da su se ubistva i isceljenja nagomilavali kao Vampirski Suncokret, dovoljno da mi se ponekad činilo da je to jednostavno nespravedljivo, i to je problem. Zombi isceljivač, Naučnik, zajedno sa svakom varijantom koju sam do sada probao, nije ni približno koristan. Iz perspektive isceljivanja, Suncokret ima snop zračenja koji isceljuje i može da postavi posađeni suncokret koji izbacuje lopte sunčeve svetlosti koje leče, što mu omogućava da sebe izleči i pruži dodatno lečenje saigračima. Prve dve opcije za isceljivanje Naučnika – nisam još otključao drugu – su ili prskalica za isceljivanje ili verzija zračenja Suncokreta (što igra naivno priznaje). Prskalica može izlečiti bilo kojeg zombija koji se nalazi unutar njene oblasti dejstva, uključujući i samog naučnika, ali pati od dugog vremena odmora. U međuvremenu, Zombi zračenje za isceljenje je uvek dostupno, ali se čini da isceljuje mnogo sporije od svog analognog za Biljke.
Nije da Zombiji nisu zabavni za upotrebu. Ima mnogo raznovrsnosti i njihov pristup sile može biti duboko zadovoljavajući. Ali imao sam osećaj da često trčim uzbrdo u poređenju sa igrama na drugoj strani. I iz nekog razloga, tokom mojih sesija igranja „Garden Warfare 2“, moje vreme provedeno kao Zombi često je pratilo čudne neravnoteže u mečevima gde su Biljke značajno nadmašivale brojem igrača. Bio sam nervozan zbog toga što igra nije ništa uradila, ništa da balansira mečeve kao što su ovi – igrao sam preko opšteg sistema spajanja putem Xbox One konzole. Ali sam se takođe pitao više puta da li su neki igrači jednostavno prelazili na suprotnu stranu kada su završili kao Zombiji.
Ako postoji spasenje ovde, to je da „Garden Warfare 2“ radi na ublažavanju osećaja poraza. Postoji podijum koji prepoznaje posebno efikasne igrače na kraju svakog meča, i priznaje uspeh bez obzira na pobednički tim. Tu je takođe i sistem medalja u svakoj igri koji se trudi da vam kaže kada ste postigli najviše određene stvari, i nagrade za napredak su takođe velikodušne, bez obzira na ishod mečeva.
