U prvih nekoliko minuta igre „Ori and the Blind Forest“, razvojni studio Moon Studios nas zadirkuje sa igrom koja je vesela i podiže duh, fokusirajući se na dva nesvakidašnja saputnika – Orija i Narua – koji se udružuju da bi formirali vezu prijateljstva. Ovi trenuci se odvijaju kroz iskrenu toplinu koju retko viđamo u igrama – onu vrstu gde jednostavno želite da se opustite, posmatrate i ne mešate se da ne biste poremetili delikatnu tkaninu sreće koju dele ova dva lika. Njihovo prijateljstvo pruža divan uvod u igru, trijumf vizuelno i narativno.
Moon želi da se zaljubite u ove likove, brzo i bezuslovno. To čini da naredni niz događaja udari sa što većom snagom – dovodeći do trenutaka šoka i očaja, i postavljajući pitanje da li postoji razlog za nastavak igre.
U ovim sekvencama, svedočimo ubrzanom umiranju Nibel šume, doma Orija i Narua. Svet tone u tminu. Smrtonosni trnoviti žbunovi i predatori ispunjavaju prostore koji su nekada držali voćkama bogate drveće. Jedinu nadu za opstanak ovog sveta donosi Ori, izgnani duh šume koji, u trenutku velike tuge, saznaje da je obdaren moćima da vrati život svetu. Ono što se dalje odvija je fascinantno istraživanje umirućeg sveta; putovanje ispunjeno zadivljujućim okruženjima i iznenađujućom količinom smrti – ne likova koje srećemo putem, već Orija.
„Ori and the Blind Forest“ je jednako izazovan koliko i lep. Na početku, daje utisak da je lako preuzeti i igrati, sa fokusom više na vizuelima nego na značajnim izazovima igre. Izgleda kao šareni platformer za svakoga. Kako napredujete, saznajete da to ne može biti dalje od istine.
Rani trenuci u kojima Ori veselo vrti se i vrti po bezopasnim platformama ne traju dugo. Kada se igra ubrza, Moon igrače tera da izvedu bezgrešno. Veština je ključna. Male greške u vremenu rezultiraju Orijem zgnječenim ispod stena i sagorelim do pepela od lave. Bilo je trenutaka kada sam sumnjao u svoje sposobnosti, pitajući se da li ću ikada stići do kraja. Često sam umirao – ponavljao iste tačke – ali nikada nisam osećao da su moje smrti krivica kontrole ili lošeg dizajna igre. Većina smrti dolazila je od moje panike i pogrešne izvedbe.
Ori se uspešno kontroliše, što omogućava takve zahteve. Njegov set poteza koji se konstantno širi (koji nudi brzo trčanje po zidu, udaranje o tlo i inventivnu sposobnost da ga „slingshotuje“ više) je vešto dizajniran, omogućavajući igračima brzo pokretanje raznovrsnih poteza kako bi se suočili sa ludo dizajniranim vertikalnim prostorima. Nijedna od ovih sposobnosti ne deluje dodato. Sve su zabavne za upotrebu i čine da Ori izgleda kao akrobatski frajer. Izazovi su divno osmišljeni, često se trudeći da postignu i veštinu i kreativno razmišljanje. Kao i sve „sidescrolling Metroid“ igre, u ovom svetu ima puno tajni, mnoge zahtevajući temeljno istraživanje i skakanje u nepoznato. Ovo je jedna od igara gde ćete želeti da odstupite sa kritičnog puta da biste popunili mapu.
Borba je takođe centralni fokus, ali gotovo da kontrira dizajnu platformi, više se oslanjajući na brzo pritiskanje dugmadi nego na preciznost. Orijev primarni napad je beli plamen koji automatski prati ciljeve (iako njegova funkcionalnost ponekad dovodi do frustrirajućih situacija gde metci ne pogadjaju željeni cilj). Ori je okretan kao Samus Aran, ali čak i sa potpuno nadogradjenim arsenalom (koji se otključava zarađivanjem iskustva i pronalaženjem poena veština), on nije mašina za ubijanje. Njegova borbeno znanje je impresivno, ali ono ustupa mesto kretanju. Fokus ovog iskustva je gotovo uvek na platformiranju, čak i kod borbi sa bosovima.
Nema lošeg trenutka u „Ori and the Blind Forest“. Svaki dizajn ima svrhu. Svaki izazov se čini sa ljubavlju. Priča, koja sam očekivao da će se smanjiti nakon uvoda, ostaje snažna i čini nekoliko ludih obrta tokom puta. Čak i povratak unazad (čega ima dosta) je brz ako želite, ili prepun prilika za istraživanje ranije nedostupnih područja. Zanimljivo je da igra retko automatski postavlja tačke progresije. Igrači moraju ručno sačuvati svaki put kada žele tačku provere u nekom području. Ovaj proces nije rešen putem menija, već je centralni deo kontrole. Samo pritisnite dugme B i kreirate novu tačku čuvanja… ako Ori ima dovoljno energije. Energijski resursi su na početku teško dostupni – što dovodi do trenutaka vaganja rizika i nagrade – ali brzo postaju obilni, omogućavajući igračima da kreiraju koliko god tačaka čuvanja žele. Da, postoji zabrinutost zbog gubitka napretka zbog zaboravljanja čuvanja, ali verujte mi, igra vas uslovljava da često sačuvate. Kada završite neki neobično težak niz, prva misao nakon toga je „Ne želim to ponovo da radim. Sačuvaj!“
„Ori and the Blind Forest“ je jedna od najboljih igara godine i trebalo bi da bude prirodan izbor za sve one koji traže uzbudljivu novu avanturu za zaranjanje. Međutim, dolazi uz upozorenje: Očekujte da budete poniženi njegovom težinom. Smrt dolazi brzo. Iznova i iznova ćete gledati kako simpatično stvorenje umire jer ste imali trenutak nesigurnosti ili vam je veština zakazala. Ponavljam, ništa u ovom iskustvu ne deluje nefer. Neki od dugih scriptovanih sekvenci su izuzetno izazovni – do tačke da ćete verovatno ponavljati svaku psovku koju znate.
Povremeno, moja supruga je ubacivala glavu u moju sobu za igru da pita da li imam nervni slom, ali sam joj umesto toga rekao da se dugo nisam tako zabavljao uz igru.
