Postoji mnogo toga što se može reći za igre, velike igre, poput The Bard’s Tale IV, koje bi se mogle uzeti potpuno ozbiljno, ali to ne čine. Ogroman, prostrani RPG, The Bard’s Tale IV se umesto toga oseća kao The Elder Scrolls uz dodatak stila Neila Gaimana. Postoje psovke škotskih vilenjaka, mentalno nestabilni patuljci, ali uloge i dalje deluju odgovarajuće velike – avanturisti širom sveta su pod pritiskom ultrareligijskog sektora fanatika poznatog kao Očevici, dok grad Skara Brae počinje da gori u odsustvu heroja koji su u stanju da ga spasu.
The Bard’s Tale IV postiže retku stvar, smešno je i neozbiljno u nekim trenucima, ali istovremeno je epski i obuhvatajući, s dovoljno obima i opsega da se oseća kao prava avantura, iako podržana pomalo nespretnom prezentacijom i gomilom borbe na poteze i rešavanja zagonetki. Ukratko, ako tražite osvežavajuću promenu od RPG statusa quo-a, onda je The Bard’s Tale IV prava stvar za vas.
IV u naslovu The Bard’s Tale nije tamo slučajno. Naime, developer se oslanja na činjenicu da su bar neki od ljudi koji igraju igru upoznati sa prethodnim naslovima The Bard’s Tale koji su pušteni na 16-bitnim sistemima krajem 1980-ih godina, delom i zbog načina na koji se ovaj najnoviji trud prilagođava starim, hrskavim poklonicima kao što sam ja.
Ogromna RPG ponuda koja se pretežno priča iz prvog lica, igračima nudi tradicionalno slobodno kretanje ili mogućnost igranja igre na način sličan igrama iz prošlosti, gde se kretanje postiže navigacijom u četiri pravca. Takođe, The Bard’s Tale IV pruža dovoljno fleksibilnosti onima koji nisu posebno skloni rešavanju zagonetki ili borbi, omogućavajući umanjivanje tih aspekata igre.
Kada su napravljene neophodne prilagodbe za vaše iskustvo, The Bard’s Tale IV vam omogućava da ili generišete i prilagodite svoj lik, spajanjem klase i rase kako biste stvorili jedinstvenu celinu, ili jednostavno koristite jednog od mnogih predefinisanih likova koji su dostupni od početka. Kao što se i očekuje, sve uobičajene klase i rase su dostupne za izbor – Vilenjaci, Patuljci, Trow i mnoge varijacije ljudi, Ratnici, Kasteri i još mnogo toga, svaki sa svojim rasnim prednostima i karakteristikama, ali ključnu ulogu u The Bard’s Tale klasičnom sistemu igre igraju minstreli.
Kako su po nečemu slični svima, prava snaga bardi leži u njihovoj sposobnosti da konzumiraju alkohol svih vrsta kako bi stvorili raznovrsne defanzivne i ofanzivne pojačanja za članove svoje grupe, kao i da mogu obnoviti zdravlje svojih saveznika. Briljantno, konzumacija alkohola takođe omogućava bardu da baci čini, smanji globalno vreme hlađenja grupe i mnogo više. Pazite, međutim – pijte previše i vaš bard može postati „nabijen“, rezultirajući u terorističkom napadu jačine jednog poteza pre nego što bude onesposobljen naredna dva poteza. Mehanička igra rizika i nagrade, ako je ikada postojala.
Više od samo entuzijastičnih ispijača tečnog greha, bardi takođe mogu koristiti muzičke instrumentale kako bi svirali različite magične pesme koje svaka ima drugačiji efekat na svet uopšte. Jedna pesma, kada se svira pored odgovarajućeg simbola, može otkriti skriveno blago, dok druga može razbiti zidove ako se svira dovoljno blizu ovire.
Više od običnog trika, ove pesme (posebno pomenuta pesma za razbijanje zidova) doprinose da The Bard’s Tale IV dobije dozu Metroidvania šablona, jer se igrači podstiču da se vrate na prethodne oblasti kako bi otkrili prethodno nepoznate prostore i plen kako bi unapredili i nadogradili svoj lik još više.
Strukturalno, The Bard’s Tale IV se dešava prilično slično svim drugim RPG igrama koje ste igrali ranije. Smestite u keltski stilizovanom fantazijskom svetu Caith, igrači i njihova grupa avanturista su slobodni da šetaju brojnim gradovima, gradovima i ruralnim okruženjima, razgovarajući sa NPC-ovima, razvijajući glavnu priču i naravno, preuzimajući razne sporedne zadatke koji povećavaju iskustvo i poboljšavaju opremu.
Isto tako, iako The Bard’s Tale IV ima saputnike koje možete povesti sa sobom na svoje putovanje (žetoni se mogu koristiti za iznajmljivanje plaćenika od lokalnog vodiča ako se nađete sa manje ruku), ne možete se interaktovati s njima na istom nivou kao što biste to radili u Mass Effect ili Dragon Age igrama, u smislu zaustavljanja i vođenja lepog grana razgovora o njihovoj prošlosti. Iako to ne bi trebalo sugerisati da su saputnici u The Bard’s Tale IV loši – daleko od toga, oni su veoma dobro napisani i uglavnom zabavni likovi; samo nemojte očekivati ogromne količine interaktivne ekspozicije i bićete u redu.
Gde The Bard’s Tale IV možda najviše iznenađuje, to je u njegovom borbenom sistemu. Priznajem, poslednja stvar koju očekujete videti u onome što izgleda kao Skyrimski poduhvat je da se borba, prilično naglo, prebaci iz istraživanja slobodnim kretanjem u zaključani, borbeni sistem na poteze. Srećom, borbeni sistem na poteze koji je ovde izabran je više nego sposoban za zadatak, pokazavši se dubokim, taktičkim i zadovoljavajućim, da ne kažem manje.
Kada se borba pridruži, igrači mogu postaviti članove svoje grupe na prijateljsku mrežu koja direktno gleda i odslikava neprijateljsku mrežu. Ovde, čarobnjaci i likovi sa većim dometom mogu se sakriti pozadi, dok izdržljiviji tipovi mogu upijati štetu napred, kao što je to slučaj sa svakom borbenom igrom na poteze koja je ikada vođena od samih početaka.
U borbi, The Bard’s Tale IV nagrađuje igrače za kreativnost. Jedan lik, tip klase lopova, može ispustiti štetne kaltrops, dok drugi izaziva neprijatelje da se trče preko njih, onesposobljavajući ih u procesu i omogućavajući nanosenje dodatne štete, dok bi u drugom primeru igrač mogao propustiti potez da bi više štete naneo sledećem. Jednostavno rečeno, stajanje licem u lice sa neprijateljima u The Bard’s Tale IV neće doneti rezultate.
Podjednako, borbeni sistem na poteze direktno se odražava i na sistem napredovanja. U osnovi pomalo po šablonu, The Bard’s Tale IV nudi različita stabla unapređenja, poput napada, odbrane i tako dalje, kako bi igrači mogli usmeriti svoje bodove za podizanje nivoa prema svojim sopstvenim stilovima igranja, ali svejedno, gledanje kako vaša grupa napreduje još uvek pruža uzbuđenje, iako nešto slabije.
Daleko od taktičke brutalnosti njegovih borbenih okršaja, The Bard’s Tale IV takođe nudi pristojnu dozu rešavanja zagonetki. Većinom dolaze u obliku aranžmana zupčanika, rešavanja simbola i guranja blokova, na prvi pogled izgledaju lako rešivi i jednostavni za shvatanje, mada se težina brzo povećava kako se igra razvija u svoj puni trajanju (što brza prilagodba slajdera težine zagonetke može rešiti).
Nema sumnje da je The Bard’s Tale IV šarmantan trud i njegov očaravajući oblik može se naći u svakom delu igre, od iznenađujuće očaravajućih akcionih sekvenci uživo koje služe kao ekrani za učitavanje, a takođe i kao rekapitulacija događaja priče, do činjenice da možete prošetati gotovo svakom ulicom u Skara Brae i čuti slatke tonove bardova i pevača koji veselo prenose svoje melodije. The Bard’s Tale IV je RPG sa efervescentnom ličnošću, i to je sve bolje zbog toga.
Dodatak „Director’s Cut“ naslovu The Bard’s Tale IV ima takođe dobar razlog. Sa „hiljadama“ popravki, poboljšanom grafikom, dodatnim tamnicama i opremom, kao i rebalansiranjem svih aspekata igre, jasno je da se Director’s Cut dosta razvio od svoje početne PC verzije pre par godina, i sigurno se može nazvati defininivnom verzijom The Bard’s Tale IV.
Ponekad malo trzanje i povremeni pad framerate-a samog igračkog iskustva na stranu, The Bard’s Tale IV je ponekad neugodna, često šarmantna i nikad manje od potpuno uživljavanje RPG igra koja, uz šaljivu namigivanje i gutljaj Vileljinog Vina, predstavlja se kao jedna od najiznenađujućih avantura godine.
