Crytek ima značajnu reputaciju u stvaranju nekih od najvizuelno naprednijih igara na tržištu. Crysis igre su konstantno bili benchmark za PC entuzijaste, i čak i ako ne volite njihov rad, uvek je interesantno videti koliko dalje mogu gurnuti hardver.
U ovom slučaju, Crytek se sprema da iskoristi mogućnosti Xbox One konzole odmah pri lansiranju, sa njihovom prvom konzolnom ekskluzivom – Ryse: Son of Rome. Kao što je slučaj sa mnogim igrama koje se prvenstveno fokusiraju na vizuale, ostatak kampanje je prilično nedorečen.
Hajde da prvo razgovaramo o dobrom. Kao što možete videti iz gornjih slika, Ryse je igra sa izuzetno impresivnim vizualima. Kombinacijom motion capture tehnologije i CryEngine 4, Ryse izgleda veoma blizu filma, sa svakim komadićem oklopa vojnika prekrivenim prljavštinom i blatom. Gledanje stotina vojnika kako se bore jedni protiv drugih nije mnogo drugačije od prvog puta kada ste videli kinematičke scene borbe vojski u igri Final Fantasy VIII.
To je zaista impresivno, do te mere da ćete verovatno često posmatrati okolinu i diviti se tehničkom dostignuću. Okruženja su takođe detaljno izrađena i neverovatno je koliko truda je uloženo u neke delove, posebno ako ćete kroz njih proći samo nekoliko sekundi.
Borba je nešto mešovitijeg utiska, sa uglavnom solidnim idejama. Slično kao u Arkham igrama, suština Ryse-ovog sistema borbe leži u pariranju, uz dodatni naglasak na izbegavanju. Neprijatelji imaju dva tipa napada: slab i jak. Prvi se može parirati pritiskom na A dugme, dok se drugi izbegava pritiskom na B dugme. Sistem je veoma jednostavan i obično dobro funkcioniše.
Ono što mi se zaista svidelo jeste da čak i na normalnom nivou težine, nema smešnog „counter“ ikona koje se pojavljuju iznad glava neprijatelja – uvek morate biti svesni svega što vam dolazi u susret. Takođe ćete imati „Rage of the Gods“ super napad koji usporava vreme i omogućava vam da izbegnete problem. Do sada, sve je dobro – uvek ste na oprezu kako biste pregledali bojište, a mehanika borbe je generalno pouzdana. Ali onda dolazimo do mehanike izvođenja pogubljenja, i tu igra počinje da opada.
Kada neprijatelj ima samo malo preostalog zdravlja, iznad njegove glave će se pojaviti ikona lobanje. Pritiskanje desnog okidača momentalno pokreće interaktivnu animaciju pogubljenja koja vas ne samo čini neosetljivim, već je i nemoguće da ne uspete. Pritiskanjem dugmadi na direkcionom tasteru u bilo kojem trenutku možete promeniti vrstu bonusa za statistiku. Ovaj sistem nije nov – bio je čak i u igrama kao što je Killer is Dead. Gde greši? Pa, činjenica da svaki neprijatelj u igri ima dugu interaktivnu animaciju pogubljenja, prvenstveno.
Iako se Crytek brzo trudi da ih prikaže kao ne-QTE događaje (i pametno je odbacio ikonu dugmeta u korist bojenja neprijatelja plavom ili žutom), i dalje su suštinski quick-time event-i. Za svakog neprijatelja kojeg pogubite, pritisnete kombinaciju dugmadi koja rezultira trenutnim ubistvom, dok svi drugi u borbi stoje i posmatraju. Ako pritisnete dugmad ispravno – odlično! Dobijate bonus u statistici koji ste izabrali. Ako ne, nema brige – oni će umreti momentalno u svakom slučaju.
Otvoreno govoreći, izvođenja pogubljenja bi trebala da se koriste samo za borbe sa bossovima. Postoji razlog zašto mnoge druge igre (kao God of War) povremeno koriste mini-igre kao ove – nijedan normalan igrač ne želi da prođe kroz pet do deset sekundi dugu sekvencu za svakog pojedinačnog neprijatelja u igri. To jednostavno nema smisla i čudi se zašto su developeri mislili da bi bilo kul posle prvih dva ili tri puta.
Ono što sam otkrio samostalno je da nije neophodno koristiti izvođenja pogubljenja svaki put. Ako neprijatelj ima ikonu lobanje iznad glave, jednostavno nastavite da udarate i na kraju će pasti. Ali nećete dobiti bonus statistiku (što vas obeshrabruje da to radite) i neki od izdržljivijih neprijatelja u igri traju jako dugo kada ih pokušavate ubiti na običan način, dok vam se nudi opcija da ih izvršite. Jedan neprijatelj, posebno – borac sa dva mača – praktično zahteva da ga izvršite, jer se inače oko njega pleše prilično dugo.
Još jedna značajna prodajna tačka je „naredba svojim trupama“ i učestvovanje u timskim borbenim akcijama kao što je iniciranje formacija falanxa. Ali ovi događaji su svi veoma skriptovani i mogu se koristiti samo u određenim situacijama tokom kampanje. Igračka mehanika ovde je takođe bolno jednostavna. Ne možete kontrolisati gde se vaša formacija kreće na bojištu – možete samo napred. Kada neprijatelj priprema svoje lukove, pritisnete dugme da podignete svoje štitove, a zatim udarite nazad kopljima. To ćete raditi nekoliko puta tokom kampanje i to je bukvalno to.
U početnim fazama igre, postoji mogućnost da naredite trupama korišćenjem kontrolera i vičući naredbe putem Kinect-a. Ali to samo stvara iluziju da ćete imati više kontrole tokom ostatka priče. Umesto toga, te odluke su uvek ograničene na „pomerite svoje strelce na jedno od dve lokacije“, od kojih ni jedna nema veliki uticaj na to kako se bitka odvija. Ove karakteristike deluju više kao zaokruživanje, jer na kraju možete sami eliminisati sve neprijatelje na bojištu.
U praksi, igranje vožnje na rolerkosteru takođe je neiskorišćeno u osrednjoj kampanji. Sa oko pet sati igre, nema poente u priči igre gde sam zaista osećao potrebu da nastavim da igram. Zapravo, da nije zbog ovog pregleda, verovatno bih stao na više tačaka. Jednostavno rečeno, dosadno je, većina toga deluje besmisleno i nijedan od likova nije vredan pažnje.
Pokušajte da zamislite najveće rimske filmske epohe ikada stvorene. Sada izvucite veći deo radnje Gladijatora, a onda izbacite sve što je učinilo te filmove pamtljivim, i dodajte prstohvat trenutaka deus ex machina gde „bogovi“ intervenišu kako bi spojili lošu pisanu priču. Rešenje za ovu jednačinu je Ryse: Son of Rome – scenario tako lišen života da se čini kao da konstantno prolazi kroz pokrete kao dokaz koncepta umesto stvarne igre.
U osnovi konflikta je sukob između rimske vojske i kolektiva varvarskih horada. Zvuči kao postavka za prilično pristojan akcioni film, ali problem leži u činjenici da su varvari ne samo dosadni za gledanje, već i nisu zabavni za borbu. Da li se sećate FPS igre Black koju je napravila Criterion – ona koja je koristila iste modele neprijatelja iznova i iznova, kao „tip sa puškom“ i „tip sa hladnim oružjem“? To je zapravo ono što je Crytek uradio za Ryse.
Dok se borite sa neprijateljima tokom priče, često ćete naići na istog „tipa sa dva mača i ćelavom glavom“, istog „tipa sa štitom i bradom“, i tako dalje. Čak i vojnici koji podržavaju ovu grupu imaju samo nekoliko različitih modela među njima i gotovo je komično boriti se sa istim neprijateljima iznova i iznova. Razumem da postoje tehnička ograničenja, ali postoji tačka gde to dolazi do osećaja lenjosti.
Glavni junak, rimski general po imenu Marius Titus, zaista dobro prodaje koncept „akcionog junaka“, ali ništa u vezi sa njim nije interesantno, ni kao igrač u priči, ni u pogledu njegove glumačke veštine putem tehnologije za snimanje pokreta. Priča Ryse-a se predstavlja kao „epska priča o osveti“, ali niste zaista dobili puno razvoja za Mariusa izvan jednog predvidljivog tragičnog događaja koji ste videli milion puta ranije.
Ali osim loše kampanje, postoji jedan svetli trenutak igranja u Ryse-u – režim dvoplayerske kooperativne arene – koji me je potpuno iznenadio. Ovaj deo igre je mnogo interesantniji zbog činjenice da koristi mnogo elementa iz raznih online pucačina, dodajući različite ciljeve kao što su „zadrži tačku“ ili „ubij specifične mete“, pored uobičajenih misija tipa „ubij sve ove tipove“.
Najbolja stvar u vezi sa ovim planom je što nijedna runda nije ista. Skoro svaki put kada igrate videćete nove ciljeve na različitim mestima arene sa različitim grupama neprijatelja, prisiljavajući vas da menjate taktiku na licu mesta. Postoji iznenađujući broj modifikacija u multiplejeru i stvarno, ovo je mesto gde ćete želeti da provedete veći deo svog vremena, posebno ako možete da pronađete pouzdanog partnera.
Arena sama po sebi je ispunjena uzbuđenom publikom (koja zaista dobro izgleda), pristojnom naracijom cara i mehaničkim podom sličnim satnom mehanizmu koji menja različite delove scene. Jednog trenutka možete se boriti u šumovitom okruženju, a zatim, prolazite kroz gigantsku peščanu oluju, i kasnije, pretvoriće se više u tradicionalnu gladijatorsku arenu. To nije samo zanimljiva mehanika zbog činjenice da dinamično menja igru, već je i prizor koji se vidi, jer se pod spušta i menja u letu.
Ovaj režim možete igrati online (bez split-screen-a) sa još jednim igračem, ili sami – ova poslednja opcija je odlična za one od vas koji su jedini vlasnici Xbox One konzole u svom društvu. Sve u svemu, kooperativna igra je prijatno iznenađenje u poređenju sa ostatkom Ryse-a, ali ćete želeti partnera kako biste zadržali dobar ritam. Na neki način je šteta što je ovaj režim odličan, jer bih radije voleo Ryse da je cela igra bila ogromno proširenje ovog režima. Gotovo kao borilačka igra koja nema postojanu ili inače lošu solo kampanju, ali ima pristojnu višepartijsku komponentu – samo je ograničena na dva igrača i delimično plaćena kroz kampanju.
Mikrotransakcije su takođe prisutne u obliku „booster“ paketa, što mi se ne sviđa, čak i ako ne kvare igru. S obzirom na to da Ryse nema takmičarski element, i samim tim da jedina osoba koju zaista varate ste vi sami, to nije toliko veliki problem, s obzirom na to da ne utiče na ništa osim na vaš sopstveni prolazak kroz igru.
U stvari, obećavajući režim arene je jedini spas Ryse-a. Kampanja bi mogla da ne postoji i morate se boriti sa istom grupom neprijatelja na vrhu dosadne i stereotipne priče. Ryse izgleda sjajno i ima mnogo odličnih ideja, ali pada u gotovo svakom aspektu kada je u pitanju osnovna priča. Ako ste strastveni ljubitelj akcije, možda ćete osetiti neko zadovoljstvo na najvišem nivou težine, ali čak i tada bih sačekao za odgovarajuće sniženje cene.
