Skate Story je jedna od onih igara koja se pojavljuje retko. To je ezoterična umetnička instalacija i interaktivni konceptualni album kojim upravljate kroz *powerslide* i *axel grind*. Ovo je hipnotišuća oda jadnim stanovnicima neobično poznatog podzemlja. Prljava je, mračna i verovatno nepodnošljiva ako vas reč „postmoderno“ nervira. Ali, Bože moj, kako je dobar osećaj kada savršeno izvedete *heelflip*.
Skejtbording u ovoj igri nije samo sport; to je gotovo okultna disciplina. Praktičari prkose zemaljskim zakonima baveći se transcendentnim pitanjima nagiba, rotacije i telesne kontorzije. *Skate Story* to dovodi do ekstrema. Da je Dante Aligijeri znao da skejtbording može biti oružje metafizičke pobune protiv pakla i same stvarnosti, *Pakao* bi verovatno pratio „demona napravljenog od stakla i bola“ koji je sklopio ugovor sa Đavolom.
Stakleni demon i umetnost tajminga
Spoj *lo-fi* resursa i majstorstva post-procesiranja u *Skate Story* je podvig sam za sebe. Skejter je bukvalna masa poligona u patikama, ali njegova koža od stakla je prelepa dok se kreće, prelamajući svetlost dok grindam po ivičnjacima Pakla. Animacije su besprekorne.
Skejtanje je čvrsto dizajnirano. Trikovi se pripremaju kombinacijom dugmadi **pre** nego što skočite u vazduh. Umesto trpanja što više trikova u dostupno vreme, građenje rezultata je umetnost tajminga i tempa. Oseća se da je pet godina razvoja uloženo u hvatanje težine i momentuma Skejtera i njegove daske.
Skejtanje je ovde sredstvo metafizičke borbe. Suočavate se sa demonima, nebeskim telima i samim egzistencijalnim tkivom Pakla, pretvarajući rezultat iz komboa u štetu. U ovim sekvencama, igra postaje živopisan spektakl. Vreme se usporava dok izvodite *ollie* kako biste interpunktirali komboe u erupcijama blistave demonske svetlosti.
Đavolja Geometrija i izvitopereni Njujork
*Skate Story* ima jedinstvenu atmosferu. Ležerno krstari između opresivnih paklenih slika, kosmičkih predskazanja i nadrealne ironije. Postoje opsidijanske ploče sa uputstvima za izvođenje trikova. U jednom trenutku ulazite u svesnu kesu za smeće da biste otkrili lavirint tunela, jer fizički prostor u podzemlju poštuje „Đavolju Geometriju“.
Pakao u ovoj igri nije vatrena jama. To je izvitopereni, himerični Njujork. To je metropola betona koji kaplje i arhitekture paralize sna. Strukture su teksturirane topljenim *jpeg* fajlovima onoga što su nekada možda bile prijatnije zgrade. Egzistencijalna zla i birokratski apsurd dele blok sa potpuno svakodnevnim stvarima. Pakao ima prodavnice i perionice veša koje rade 24 sata. Odeljenje za Smrt je 40 sekundi skejtanja udaljeno od lokalnog kafića.
Ritam, puls i zaključak
Muke podzemlja su takođe poznate. Večno prokletstvo u *Skate Story* ne podrazumeva bockanje vilama. Umesto toga, Pakao je glad. Pakao je iscrpljenost. Pakao je nemanje mesta za spavanje. To je nemogućnost da prestanete da popisujete svoja kajanja i brojite protraćeno vreme.
Muzika benda *Blood Cultures* je savršen par za viziju Pakla Sama Enga. Smenjuju se udarajuća sintetička pretnja i tihe, bolne melodije. Tokom intenzivnih trenutaka, osvetljenje i post-procesiranje se sinhronizuju sa grmljavinom instrumenata kao da je bend zaposeo samu igru.
Na kraju, poruka igre *Skate Story* — da treba da verujemo da je nešto bolje moguće, čak i ako preti da nas slomi — nije nova. Ali u svetu koji vas prezire što postojite u njemu, šta drugo preostaje nego da ga odbacite? Svi mi skejtamo dole.
