Bilo bi lako započeti ovu recenziju konstatacijom da je Europa Universalis 5 (EU5) uspešan nastavak jedne od najpopularnijih i najtrajnijih strategija u novijoj istoriji. Umesto toga, EU5 je kulminacija svake lekcije iz grand strategy žanra koju su Paradox Interactive i Paradox Tinto naučili tokom protekle decenije. Ona se manje čini kao iteracija, a više kao manifest: ovo je sinteza najboljih delova igara Europa Universalis, Crusader Kings i Victoria, sažetih u jedan izvanredan paket. To je uspeh kakav je Imperator: Rome pokušao i nije uspeo da postigne.
Europa Universalis 5 je svet (sandbox) koji se prostire na 500 godina. To je okruženje sa vrlo visokom barijerom za ulazak, a još višom za savladavanje, ali koje sija na svim pravim mestima.
Bez premca u simulaciji: Iznad Victoria 3
Kada sam recenzirao Victoria 3, upotrebio sam rečenicu: „Ne preterujem kada kažem da dubina i kompleksnost Victoria 3 prevazilaze bilo koju drugu igru koju sam igrao.“ Verujte mi kada kažem da EU5 to lako i u potpunosti nadmašuje. Zapanjujući nivo dubine je njena centralna privlačnost.
Od detaljnog sistema populacije (očigledna adaptacija mehanike iz Victoria 3) do prerađenog toka trgovine i ekonomije, svaka odluka šalje talase uticaja, ne samo kroz sitnice vaše unutrašnje politike, već i na celu mapu sveta.
Ovo nije samo „osvajanje i bojenje mape“ (iako i to može biti deo iskustva); zadatak vam je upravljanje kulturom, zakonima, religijom, zaposlenjem i gotovo svim ostalim čega se možete setiti. U EU4, mogli ste se zavaravati da igrate vrhovnog vođu zemlje, gde je smer vaše nacije potpuno podređen vašim željama. Europa Universalis 5 jasnije nego ikad naglašava da vi, zapravo, igrate zemlju samu. Lider je samo jedan sastojak, i ako trenutno boravi u nekoj drugoj teritoriji, jedva da je faktor.
Šta znači uspeh u EU5: Od osvajanja do kultivacije
Sistem populacije neverovatno snažno utiče na to da počnete da razmišljate šire o tome šta uspeh znači. Da, možda i dalje gajite ambiciju ujedinjenog Velškog Kraljevstva, ali u EU5 uspeh ne znači samo slamanje Engleske i kraj priče; to znači doterivanje i prilagođavanje vaših osvojenih zemalja kako bi one bile idealnije, srećnije, bogatije i pismenije. Morate razmišljati o mnogo više varijabli nego u drugim igrama ovog tipa, a to čini uspeh daleko zadovoljavajućim.
Borba je još jedno područje gde je Paradox Tinto značajno unapredio iskustvo. Rat je zastrašujući poduhvat visokog rizika, gde svaka taktička odluka ima težinu. Iako zadržavate opciju da automatizujete svoje ratove, ručno preuzimanje uzde pruža neke od najuzbudljivijih trenutaka u igri. Bitke više nisu jednostavna poređenja „snage“; sada se morate boriti sa pojačanim fokusom na teren, vremenske prilike i logistiku koji daleko nadmašuju ono što smo videli u EU4.
Napad preko poplavljene reke na kiši, ili pokušaj zauzimanja dobro branjene planinske klisure, sada deluje kao iskreno opasan poduhvat, čineći pametno pozicioniranje i strpljivo manevrisanje ključnim. Takođe morate imati dobro obučenu stalnu vojsku, a ne oslanjati se na nepouzdane regrute, i daleko vrednije resurse od pukog gomilanja najveće vojske. Sistem je brutalan, realističan i duboko angažujući.
Prilagodljiva kompleksnost i učenje
Paradox Tinto očigledno razume da je ovaj nivo dubine simulacije ogroman zahtev, zbog čega je funkcija koju izuzetno cenim prilagodljivi nivoi automatizacije načina igranja. Elementi ovoga su viđeni i ranije, poput automatskog ratovanja u konzolnim verzijama Crusader Kingsa, ali EU5 to podiže na viši nivo. Iako će se tvrdokorni stratezi nesumnjivo posvetiti učenju svakog dostupnog mehanizma, igra radi neverovatno dobro, omogućavajući veštačkoj inteligenciji da automatizuje napornije zadatke.
Ključno je da se ovo može u velikoj meri prilagoditi tokom igranja, dopuštajući svakom igraču da izabere čime zapravo želi da se bavi. Ja sam Paradox veteran, i i dalje mi se sviđa činjenica da jedva moram da se zamaram učenjem mehanike trgovine. Previše sam zauzet primanjem udaraca od Novgoroda kao neuspešna Norveška, da bih brinuo o tačnoj količini srebra koju izvozim u Francusku.
Još jedan istaknuti detalj koji će ljudi ceniti je način na koji igra obučava nove igrače. Čak i veteranima će biti potrebna objašnjenja novih mehanika, a mission trees koje dobijate primoravaju vas da čitate, eksperimentišete i stvarno naučite kako stvari funkcionišu. Ovo je mnogo bolje od starog načina da se igračima kaže koje dugmiće da pritisnu, a da im se ne objasni zašto stvari odjednom funkcionišu. Samo se nadam da ćemo dobiti više ovakvih tutorijala u budućnosti, jer je igra jednostavno prevelika da bi trenutni obuhvatio sve.
Za veterane i one najhrabrije: Kompromisi i performanse
A sada upozorenje: da, EU5 odlično uvodi nove igrače. Međutim, igra je prevelika, previše kompleksna i preduboka da bih ikada rekao da su uradili dovoljno. Grand strategy naslovi kompanije Paradox su previše fokusirani na „grand“ (veliko). Iako imam na stotine sati iskustva na koje se stalno pozivam, snalaženje u EU5 delovalo je kao neverovatno strma kriva učenja. Za one koji imaju iskustva samo sa EU4, ta kriva je strma litica. Čuvena šala zajednice je da je dostizanje prvih 1.000 sati u Paradox igri samo završavanje tutorijala: sa ovom igrom, šala deluje manje šaljiva.
Takođe, kolege veterani neće biti iznenađeni saznanjem da je ovo još jedno Paradox lansiranje koje dolazi sa problemima u performansama. Tokom mog igranja, imao sam najmanje pet padova sistema, štucanja u performansama pri bilo kojoj brzini iznad tri, a ultrawide rezolucija je nespretna i teška za podnošenje. Siguran sam da će se ove stvari ispraviti vremenom, ali vredi ih spomenuti na samom početku.
Zaključak
Iako Europa Universalis 5 nije bez mana, to je i trijumfalan uspeh, posebno tamo gde je njen rođak, ambiciozni, ali manjkavi Imperator: Rome, nažalost propao. Uzima najbolje ideje svojih Paradox prethodnika – kao što su dinamična populacija, daleko detaljnija mapa nego što smo ikada videli i kompleksno unutrašnje frakcionaštvo – i integriše ih u stabilno iskustvo koje pokriva fantastično bogat period istorije.
Čak i sa toliko sati u recenzentskoj verziji, osećam se kao da sam jedva zagrebao površinu i još uvek nisam priveo kraju nijednu kampanju; to je ipak Paradox igra. To je, više od svega, najveća pohvala koju mogu pripisati ovoj igri. Apsorbuje vas, naizgled je beskonačno ponovljiva, dublja od Marijanskog rova i postavlja novi standard za to šta grand strategy treba da znači.
