Zahvatanost vremenom je u video igrama izuzetno primetna. Gears of War: Ultimate Edition ovo efektno demonstrira.
Kada je razvojni tim The Coalition (ranije poznat kao Black Tusk Studios) iz Vankuvera dobio odgovornost nad franšizom Gears of War 2014. godine, odlučili su da je najbolji način da nauče o Gears of War da ponovo pregledaju rad originalnog razvojnog tima Epic Games na igri koja je započela serijal. Rezultat toga je Gears of War: Ultimate Edition. Ultimate Edition pruža potpuno netaknutu verziju kampanje Gears of War, iako sa potpunom vizuelnom preradom, i preoblikovanu verziju originalnog moda za više igrača sa velikim i malim promenama, najznačajnija promena je zaključani okvir od 60 sličica u sekundi.
Rezultat je kontradiktna, ali precizna izjava: Gears of War je i bolji i lošiji nego što se sećate. Srećom, mnogo više je bolje nego loše.
Originalno izdata 2006. godine, Gears of War je popularizovao tada novu vrstu akcione igre, kombinujući kamere preko ramena iz Resident Evil 4 i mehaniku pokrivanja inspirisanu igrom Kill Switch iz 2003. godine, stvarajući nešto jedinstveno. U periodu punom pucačina iz prvog lica koje su pozajmljivale elemente iz igara poput Halo i Call of Duty pre nego što su postale savremene, Gears of War je krenuo drugim putem, stvarajući nešto intimnije i brutalnije, sve iz trećeg lica.
Ako niste igrali Gears of War, biću sažet: I dalje je veoma dobar pucač, bolji od mnogih modernih izdanja koja su imala prednost da se pojave nakon generacije konzola punih lekcija i grešaka.
Pucanje u Gears ostaje karakteristično i to izuzetno, s obzirom na njegov uspeh. Tela trpe ogromnu količinu štete, a borbe nisu o brzim, hirurškim hicima. Borbe sa oružjem deluju više kao tuče, gde se izranjavate stvarima metaka, gde bilo koja udaljenost veća od nekoliko metara izgleda kao da je predaleko. Pomaže činjenica da puška Lancer sa testericom ostaje jedno od najzadovoljavajućih oružja za blisku borbu koje sam ikada koristio u igri, i da šrot sa puškom Gnasher i dalje deluje kao artiljerijska topovska paljba.
Mehanike poput aktivnog ponovnog punjenja dodaju opcionalnu složenost i mehaniku zasnovanu na veštini u igranju Gears of War. Ovo i dalje funkcioniše i pokazuje koliko je serija uspešno usklađivala periode bez borbe i borbe, a da ne narušava osećaj ritma. Gears of War zna kada da se opusti i kako da pojača napetost. To postiže na načine koji sada deluju gotovo starinski, ali postupno uvođenje novih oružja i novih tipova neprijatelja koji se zatim uvode u različite sukobe u igri, sada funkcioniše jednako dobro kao što je funkcionisalo tada.
Ti sukobi čine kičmu Gears of War i ostaju njegov najjači aspekt. Kroz kampanju koja je u poređenju sa modernim pucačima gotovo ogromne dužine, Epic je uspešno razvijao osnovni koncept pokrivanja i stvarao borbe koje se i dalje sećam igranja prvi put – poput Embry Square, ili prvog pojavljivanja zastranojavajućeg Theron Guarda. Za tim koji nije imao mnogo iskustva u ambicioznim jednoigračkim iskustvima, Epic je izgradio igru koja i danas samouvereno stoji iznad izuzetnih pohvala koje je dobila pre devet godina.
Pomaže činjenica da je Gears of War bio jasno dizajniran za igranje sa prijateljem. Kooperativno igranje čini čak i najdosadnije igre zabavnijim, jer nesreća obično voli društvo (uglavnom). Ali Gears-ovi nivoi deluju kao da su dizajnirani za taktičko razmatranje sa partnerom, sa mestima za obilaženje i postizanje bolje pozicije i nadzora, a njegovi ograničeni susreti sa bossovima traže pristup iz dva pravca i kontrolu polja vatre.
Međutim, devet godina je dugo vreme, praktično epoha u terminima razvoja igara, i to se pokazuje na različite načine. Iz perspektive dizajna nivoa, delovi gde Gears of War namerno deli vas i vašeg partnera označavaju neke od najtežih sklonosti igre, posebno na većim težinama.
Govoreći o težini, kasnije igre Gears of War su pronašle pravu ravnotežu između „ekstremno teško“ i snažnog, ali uglavnom fer osećaja izazova. Originalna igra, a samim tim i Gears of War: Ultimate Edition, ne postiže to baš tako dobro. The coalition je preoblikovala opušteni nivo težine u originalnom izdanju, dodajući normalno podešavanje i čineći opušteni nivo mnogo manje zastrašujućim. Većina igrača će pronaći pristojan izazov na normalnom nivou. Preferiram drugi najviši nivo težine, hardcore, koji generalno pruža dobar osećaj uzajamnosti u vatrenim obračunima, gde imam osećaj da moram da se borim za ubistva i napredak. Ali hardcore težina u Gears of War ima mnogo trenutaka – previše, iskreno – gde jeftini, ubitačni napadi dolaze niotkuda, posebno protiv neprijatelja sa eksplozivnim oružjem.
Veštačka inteligencija partnera u Gears of War takođe može biti podjednako smrtonosna. Više puta sam video „prijateljsku“ veštačku inteligenciju kako skače ispred mog vatrenog oružja, baš kada sam povukao obarač, što je dovelo do brze i krvave smrti. Osećao sam se i dovoljno blokiranim da bude iritantno, i nema dobrog načina da se potisne AI saradnik sa vrata. Kasnije u igri, kada je zaklon nameravano ređi, pogodili su me hirurški precizni hitci iz Torque Bow-a od strane Theron Guarda dok je moj AI saradnik sedeo uz jedini zid visine grudi dostupan.
U retrospektivi, lakše je videti i mesta gde je Gears of War manje pažnje ili prolaza nego drugi delovi. Drugi čin deluje nekako razjedinjeno i sadrži jedan od najomraženijih delova igre uključujući automobil, svetlost i stvorenja gladna senke koja se kreću poput ptica. Manje je muka nego što sam se sećao, ali i dalje nije zabavno. Gears of War se najviše spotiče u trenucima kada se najviše udaljava od svog izuzetno usklađenog osnovnog mehanizma igranja.
Ostale mane se čine kao posledica manje razvijenog razumevanja prezentacije i dizajna igara 2006. godine. Čekpointi su često predaleko, a često se odvijaju pre priče u igri, iako se, srećom, skoro uvek mogu odmah preskočiti. Opšti utisak je da su sečice često okružene crnim ekranima ili čak potpunim učitavanjem nivoa, što su iskusniji razvojni timovi znatno poboljšali u prethodnoj deceniji.
Ove poslednje prezentacijske sitnice postaju primećene tek u svetlu potpune vizuelne prerade koju Gears of War: Ultimate Edition donosi. The coalition je naglašavala nuliranje originalnih resursa iz 2006. godine kao marketinšku tačku od kada je igra najavljena, ali nije to samo govor: Gears Ultimate izgleda kao moderna igra, i vrlo lepa. Jednako važno, svaka sečica u igri je potpuno ponovo snimljena koristeći moderne alate, često sa rezovima i manjim dodacima za ritam i jasnoću. Priča nije drugačija, ali se oseća malo razumljivije i lakša za praćenje.
Kampanja Gears of War: Ultimate Edition takođe ima koristi od suptilnog, ali značajnog poboljšanja u kontroli. To ne menja osnovnu mehaniku igranja kampanje, ali sve se čini glatkije, delimično zato što je performanse originalnog izdanja često značajno odstupale od ciljanih 30 fps.
Međutim, ovo poboljšanje je još uočljivije u komponenti za više igrača Gears of War: Ultimate Edition, gde je The coalition podigao brzinu kadra na 60 fps. Gears of War nikada nije loše kontrolisao, tačno, ali uvek je bio težak za igru gde pozicioniranje i strategija znače više od brze akvizicije cilja. Sa Ultimate izdanjem, sada je jedna od najglatkije upravljanih pucačina koje sam ikada igrao. Takođe olakšava korišćenje određenih oružja sa vremenski baziranom mehanikom, kao što je snajper puška Longshot i Torque Bow, sada mnogo lakše za upotrebu, prema mom iskustvu.
The coalition se manje čuvao iskustva više igrača nego kampanje, odlučivši se za manje dodatke kao što je osmobrzinsko kotrljanje – originalna igra je dozvoljavala samo kretanje napred, nazad, levo i desno – i neke elemente kretanja koji su se pojavili u kasnijim igrama. Na ovaj način, višestruki aspekti Gears of War: Ultimate Edition osećaju se više svesno modernih očekivanja višestrukih igrača nego njegov jednoigrački element. To uključuje posvećene servere za sve načine igre, pristojan, mada nešto ograničen set opcija za posmatranje, manje izmene nekih mapa kako bi se osigurala simetrična raspored nivoa – i još konkuretiji prostor za igru – i različite znakove podrške za hardcore takmičarske navijače Gears of War, kao i poseban mod i podršku za LAN igranje, prva igra za Xbox One koja to omogućava.
Gears of War: Ultimate Edition je, uglavnom, ista igra višestrukog igrača sa istim filozofijama kao i originalno izdanje, što je čini mojom najmanje omiljenom od glavne trilogije. Uvek sam više voleo Lancer od Gnasher-a i osećao da prevlast puške u višestrukim igrama suprotstavlja jedinstvenijim elementima serije.
