S obzirom na rasprostranjenost H.P. Lavkrafta i njegovih okrutnih užasa, pomalo je iznenađujuće što nismo videli više prvih lica pucačina koje se suočavaju s ovim najužasnijim postavkama. „Forgive Me Father“ od razvojnog studija Byte Barrel ima za cilj da se bavi ovim nedostatkom, nastojeći da isporuči retro pucačinu iz prvog lica koja istovremeno podseća na noćne užase koji vrebaju iz stranica Lavkraftovih dela, uz isporuku zadovoljavajuće igračke ponude koju će uživatelji s „svrabom“ po okidačima ceniti. Obožavaoci oba aspekta biće oduševljeni saznanjem da „Forgive Me Father“ ispunjava obe težnje, pružajući izuzetno intenzivnu i prikladno zastrašujuću pucačinu koja dokazuje da još uvek ima mnogo toga da se iskoristi iz izvornih materijala H.P. Lavkrafta kako bi se stvorili istinski uživateljski žanrovski naslovi poput ovog.
Ono što možda nisam očekivao kada sam seo da igram „Forgive Me Father“ jeste koliko dobro funkcioniše izvan okvira onoga što bi se normalno razmatralo u retro pucačini iz prvog lica poput ove. To se oseća od samog početka, gde umesto da igrača jednostavno baci u orgiju pokolja pokretane vatrenim oružjem, igraču se pruža izbor između dva različita lika – novinara i sveštenika, pri čemu svaki od njih ima različite prednosti i slabosti u odnosu na drugog. Ipak, iako je izbor dobrodošao, razlike između ova dva lika su prilično male.
Takođe, ovde se oseća šarm „Forgive Me Father“ koji je pomalo neoblikovan, jer se dva lika zovu ‘sveštenik’ i ‘novinar’, i to je otprilike sve. Ova nedostatak poliranosti prelazi i na glumu, koja je, većinom, prilično loša s traljavom i bezdušnom izvedbom, a takođe i s vremingom linija koje se izgovaraju. Na primer, sveštenik će reći stvari poput „Počinjem da se sećam starih dobrih dana moje mladosti“ kada se nivouje, bez nekog posebnog razloga i mada to nema mnogo smisla, deluje više smešno nego iritantno, jer takva priča iščezava dok obračunavate se s hordama lavkraftovskih užasa koje vam „Forgive Me Father“ stavlja na put.
Igra zapravo ima neku vrstu priče koja se nalazi u osnovi balade o Lavkraftovskom pokolju i koja se vrti oko nestalog brata u Severnoj Americi 1920-ih godina i, pa, kraja stvarnosti kakvu znamo, ali to su zaboravljive stvari koje jedva deluju kao tanko oblačenje za ekstremno nasilne uživanja koja „Forgive Me Father“ inače pruža iz svake digitalne pore.
U igri postoji i prilično dobar pokušaj uspostavljanja lore-a, sa raznim objektima u okolini s kojima možete da interagujete, kao što su isečci iz novina, fotografije, tačke interesovanja i drugo. Problem je, međutim, da ne samo što je engleski prevod pomalo neprecizan (kako su razvojni programeri iz studija Byte Barrel Poljaci, razumljivo je da engleski nije njihov prvi jezik), već su svi takvi objekti u okolini otvoreno označeni kao „priča“, umesto da imaju suptilnije znakove u UI koji bi igrače naterali da interaguju s njima. Naravno, to je nešto što bi dobar zakrpa mogla da reši i ne umanjuje ono što „Forgive Me Father“ inače najbolje radi.
Ono što „Forgive Me Father“ najbolje radi jeste visokoenergetski FPS nasilje – to je ono u čemu se igra izuzetno dobro snalazi i prenosi kao izuzetno zadovoljavajuće iskustvo pucačine. Kao što se može očekivati, „Forgive Me Father“ pruža igračima različito oružje sa kojim mogu da se suoče s lavkraftovskim hordama. Od pištolja i pušaka, do poluautomatskih pod-mašinske puške i potpuno automatskih „tommy guns“, „Forgive Me Father“ pruža oružje koje se može očekivati, ali ide korak dalje, pružajući igračima sistem napredovanja koji im omogućava da svaki put kada se nivoe, nadograde svako od tih oružja.
Iako se nadogradnje oružja čine malo običnim na prvi pogled – pružajući takve prednosti kao što su povećani štetni efekti, povećana brzina paljbe i tako dalje – brzo postaje očigledno da što više nadogradjujete oružje, to više postaju „kvarne“ pod uticajem Starih Bogova. Dakle, na kraju završite sa strašno mutiranim puškama, pištoljima i još mnogo toga, koji ne samo da izgledaju strašno gnusno, već takođe isporučuju velike količine destruktivne snage i ponekad potpuno menjaju rad tog oružja. Ispostavlja se da ima smisla imati model napredovanja poput ovog u naslovu kao što je „Forgive Me Father“. Sigurno, ne svako drvo nadogradnji se čini neophodnim (na primer, nadogradnja vaše svetiljke nešto je što ne biste želeli da maksirate), ali, uopšteno, pruža dodatnu motivaciju da nastavite igrati i ubijati što više; što su obe stvari koje zaista želite od bilo koje FPS igre vredne pažnje.
Osim različitog arsenala na raspolaganju, imate i niz dodatnih predmeta koje možete iskoristiti, kao što je sveti krst koji može delimično obnoviti vaše zdravlje i druge okultne čudesa koja mogu omamiti neprijatelje i tako dalje. Naravno, budući da je ovo naslov koji se potpuno prepušta pisanju H.P. Lavkrafta, ludilo igra značajnu ulogu u celoj priči. Ludilo se dobija ubijanjem neprijatelja i konzumiranjem alkohola (šta drugo?), što vam omogućava da nanosite više štete i istovremeno trpite manje štete. Nedostatak visokog ludila jeste da se slika ponekad postane malo izobličena i izmenjena, ali osim toga, negativni efekti ludila nisu baš prisutni u „Forgive Me Father“, što deluje kao čudno ispuštanje s obzirom na to koliko je koncept ludila ometajući u Lavkraftovim delima.
Može se reći da ono što čini borbu u „Forgive Me Father“ tako dobrim jeste apsolutna mnoštvo različitih neprijatelja s kojima ćete se suočiti. Od običnih zombija, preko posedovanih kultista, ubilačkih pacijenata iz ludnica i kosmičkih strahota iz dubina lavkraftovskog horora, „Forgive Me Father“ zaista ima veliki broj neprijatelja za igrače da raznesu. Govoreći o tome, krvoproliće u „Forgive Me Father“ je izuzetno preterano sa preteranim krvlju i prskanjem krvi na području nedalekog ubistva – da ne spominjemo izbacivanje različitih utroba, unutrašnjih organa i delova tela svaki put kad ubijete neprijatelja.
Pored toga, ovde su prisutni i neki dodatni pametni i funkcionalni dodiri. Na primer, možete pucati u ranac neprijatelja koji prska otrovni otpad i samo ih posmatrati kako se korode u sopstvenoj kiselini, lišavajući ih sposobnosti da vas napadnu na daljinu. U drugom primeru, možete odseći noge ispod nekih neprijatelja, prisiljavajući ih da se vuče prema vama dok polako iskrvare. Ako imam jednu primedbu u vezi s različitim paklenim neprijateljima koje se bore u „Forgive Me Father“, bilo bi to da iako neki od navodno pametnijih neprijatelja, koji nisu zombiji, pokazuju neki nivo taktičke mudrosti kao što je povremeno korišćenje pokrivača i angažovanje na daljinu kad se pruži prilika, video sam te iste neprijatelje kako se neumorno zaglavljuju u scenografiji, što ih čini razočaravajuće lakim plenom.
Što se tiče dizajna nivoa, „Forgive Me Father“ se prilično dobro snalazi sledeći primer drugih retro pucačina poput DOOM-a, Quake-a i Duke Nukem 3D-a, koristeći sistem ključeva različitih boja, gde se ključevi od odgovarajuće boje moraju sakupiti kako bi se otključala vrata odgovarajuće boje. To nije revolucionarno, ali „Forgive Me Father“ pruža elemente nelinearnog dizajna tako što igračima omogućava da se uhvate svake oblasti sa relativnim stepenom autonomije.
Gde se „Forgive Me Father“ stvarno izdvaja jeste kako spretno koristi elemente survival horora da stvori neka neočekivana odstupanja u onome što bi inače moglo izgledati kao tradicionalan dizajn nivoa. U jednom scenariju našao sam se u poteri za masivnim zidom rastopljene lave, efektivno pretvarajući „Forgive Me Father“ u brzu platformsku igru iz prvog lica gde sam frenetično skakao s jednog okna na drugo u potrazi za sigurnošću (i srećom, mehanika platformiranja „Forgive Me Father“ bila je više nego dovoljno sposobna). U drugom slučaju, kretao sam se oko stare ludnice sa svojom pouzdanom svetiljkom koja je spooky osvetljavala tamne uglove zgrade gde se živi ne usuđuju da koračaju, a ipak sam se skoro uspaničio kada se posedovani pacijent gotovo bukvalno pretvorio u kriknuću, arahnoidnu Lavkraftovsku strašotu ispred mene. To je zaista iznenađujuće, pruža zanimljiv dodatak osnovnom iskustvu uništavanja neprijatelja.
Sa umetničkog gledišta, „Forgive Me Father“ je vešt, zahvaljujući pre svega prelepim grafičkim stilovima grafičkog romana koji ne samo da rezultuju vrhunski detaljnim sprajt radom, već imaju i lepe dodatke kao što su efekti zvuka predstavljeni u tekstu i slično. Iako ima sprajt baziranih sredstava, postoji i iznenađujuće mnogo interaktivnosti, sa čašama koje se mogu razbiti, kutijama koje se mogu otvoriti i tako dalje. Glavni problem sa sprajt baziranim neprijateljima i predmetima u svetu „Forgive Me Father“ jeste da se pod određenim uglom sve može početi činiti kao gomila kartonskih isecaka, zbog činjenice da je igra izgrađena (i osvetljena) u potpuno trodimenzionalnom prostoru. Na kraju, metalna muzika koja se prolama u ušima svaki put kada se bitka započne odlično je odabrana, sa teškim prelazima koji se savršeno uklapaju s dešavanjima na ekranu.
Kao i Lavkraftovi užasi koji su zabeleženi u njegovim delima, „Forgive Me Father“ se čini kao da se manifestovao iznenada. Inventivna i hiper nasilna pucačina prožeta elementima survival horora i ARPG stila napredovanja, „Forgive Me Father“ možda nije tako doteran kako bih voleo, ali svejedno ne mogu poreći koliko dobro je centralna ideja razbijanja Lavkraftovih užasa ovde izrađena.
