„Monster Menu: The Scavenger’s Cookbook “ mogao je biti nešto posebno. Premisa je zaista prilično pametna, ali nažalost, previše se oslanja na roguelike temelje da bi ta premisa zaista zaživela.
Preživljavanje bi trebalo da bude srž igre, i u teoriji dolazi do prilično mračnih mesta. Počinje sa avanturistom koji je gotovo umirao od gladi, nailazeći na truleće telo. Bez drugih opcija, on jede meso, što (očekivano) dovodi do gubitka svesti. Sledeće što znaju, bude se u nekoj vrsti čistilišta i nemaju pojma šta se zaista dešava. Na pozitivnoj strani, sada imaju nekoliko saveznika i moraju pronaći način da pobegnu, dok glad i žeđ ponovno počinju da ih obuzimaju.
Ono što ljudi čine da bi preživeli primitivne strahote poput gladi je fascinantna tema za umetnost. Filmovi poput „Alive“, istinita priča o potrebi Urugvajske ragbi reprezentacije da se okrenu kanibalizmu nakon što je njihov avion sleteo duboko u Andima, i „127 sati“, takođe istinita priča o čoveku koji je odsekao sopstvenu ruku kako bi pobegao nakon što ga je stena prignječila, pružaju nam uzbudljiv, iako neugodan, uvid u ono čemu je ljudska priroda sposobna. Nakon takvih stvari, obično se zapitamo da li bismo to mogli uraditi i mi, ako bi do toga došlo. Početna scena igre „Monster Menu“ implicira da bismo mogli dobiti video igru koja igra na tu mračnu, ali neophodnu, sferu razmišljanja zasnovanu na ekstremnim iskustvima i moralnoj i etičkoj filozofiji koja iz njih proističe.
Nažalost, to se ne ostvaruje, jer igra postaje običan roguelike, sa samo razbijenim beleškama i povremenim sekvencama oko bossova koje se mogu smatrati pričom nakon toga. Da je reč o još jednom roguelike-u, ne bi mi smetalo, jer sam uživao u tom roguelike ciklusu još od originalnog „Rogue“ i uvek sam otvoren za više. Ali otvaranje je obećavalo nešto mnogo jače. Preživljavanje je i dalje prisutno (hah, odlična igra reči), jer je glavna odlika „Monster Menua“ da je glad vrlo verovatna, ali ne radi dovoljno s tom temom kao narativnim iskustvom.
Kako pobeđujete čudovišta i tražite biljke u svetu, skupljate ogroman inventar sastojaka koje možete koristiti između nivoa tamnica da biste pripremili obroke. Ovi obroci nude nekoliko koristi. Prvo, obnavljaju zdravlje, glad i žeđ, i vaši likovi će brzo izbledeti i umreti ako ih ne hranite često. Drugo, obroci takođe pružaju povećanje statistika i, na kraju, otključavaju veštine i slično.
Mnogi od ovih obroka su zaista odvratni i po izgledu i po kontekstu (naposletku, jedete unutrašnjosti čudovišta). Igra se takođe približava stvaranju tematske tačke, jer će vaši likovi zatvoriti oči i prisiliti sebe da progutaju tokom obroka. To gotovo govori o temi preživljavanja, jer nemaju izbora jer neće naići na vrhunsko meso na ovom putovanju. Međutim, nažalost, to nema stvaran uticaj. Nikada neću zaboraviti jezive, moćne i provokativne sekvence iz igre „Pandora’s Tower“, gde je vegan devojka bila primorana da se nahrani sirovim, nekuvanim srcima čudovišta kako bi se oslobodila kletve. Ta igra je bila evokativno umetničko delo. Ovde je koncept sličan, ali na kraju je obrađen kao mehanika, a ne kao tema.
Ipak, ovaj sistem je prilično dubok, pa kao mehanika zaista funkcioniše. Slično je onome što biste pronašli u igri Atelier, ali isključivo vezano za hranu. Hrana ima kratak rok trajanja, pa ako je ne pripremite brzo, pokvariće se, pa čak i postati pokvarena. I dalje je možete koristiti, ali kvalitet jela (i moralni podsticaj koji će vaši likovi dobiti konzumiranjem istih) će opasti. Samo imajte na umu da će takođe proći neko vreme pre nego što se naviknete na ove sisteme, jer „Monster Menu“ čini da njegovi igrači budu roguelike veterani i da stvarno ne trebaju uputstva da bi naučili kako da igraju.
Da budemo jasni: Igra je teška. Teška kao roguelike stare škole. U stvari, ima trenutaka kada će se takmičiti sa „Rogue“ samim po sebi. Skokovi u težini neprijatelja su česti i veoma je lako da likovi umru od gladi. Takođe, ne možete stvarno meljati neprijatelje jer ćete biti dobro svesni da se hrana koju nosite brzo razgrađuje u nutritivnom smislu dok tražite neprijatelje sa kojima biste se borili.
U pravom roguelike stilu, garantovano ćete biti uništeni iznova i iznova. Za razliku od modernih roguelike-ova, ono što se prenosi je minimalno. Vaš tim i veći deo njihovih statistika se vraćaju na nivo 1, iako se oprema i povremeni unapređenja mogu trajno zadržati iz jednog prolaza u sledeći. Na ovaj način, trudićete se da svaki put sa svakim izlazom stignete još jedan nivo tamnice dublje.
Veterani roguelike-a će sve ovo voleti dovoljno. S obzirom na to da su većina roguelike-ova previše velikodušni u naporima da privuku širu publiku, lepo je imati nešto što se seća dana kada biste se sudarili sa gnezdom strašno moćnih čudovišta, bili pobijeni i imali malo drugog izbora osim da se jednostavno otreseš i počneš iznova. Neću se praviti da je to za svakoga, ipak. Srećom, igra izgleda dobro i ne mogu zamisliti previše ljudi koji će ovo pokupiti, a da ne očekuju veoma specifično iskustvo unutar veoma specifičnog žanra.
Kao (uglavnom) klasičan roguelike, „Monster Menu“ je zabavno iskustvo. Dobro je uravnotežen u svojim naporima da bude izuzetno težak. Takođe ima zabavan sistem plena i razvoja likova. Najvažnije od svega, osnovna kulinarska mehanika je angažujuća. Primoraće vas da pristupite svemu, od istraživanja do borbe, na drugačiji način nego što je to slučaj sa većinom roguelike-ova. Ali zaista ne mogu da ne poželim da su razvojni timovi bolje iskoristili snažnu koncepciju. „Monster Menu“ zaista je mogao da ima privlačan, iako noćni pogled na ljudsku volju za preživljavanjem.
