Retko se dešava da žanr postigne tako visok nivo već pri svom prvom izlasku kao Souls-like žanr. Igre FromSoftware-a još uvek nisu bile nadmašene ili premašene od strane bilo kog studija koji nije Team Ninja. Ali to ne sprečava timove da pokušaju. Nemački razvojni studio Deck13 je jedan od tih timova, koji je od 2014. godine izbacio tri Souls-like igre. THE SURGE 2 je njihov najnoviji trud i uprkos prisutstvu voljenih, poznatih sistema, on je formuličan, zbrkan haos od RPG-a koji se nalazi na dnu hrpe smeća zbog svoje nesposobnosti da smisleno primeni osnovne elemente žanra koje je nemilice pozajmio.
Poznatost stvara privid koji može uspavati igrače u lažno očekivanje kvaliteta jer na prvi pogled većina karakterističnih elemenata Dark Souls-a su ovde prisutni: visoka težina, merač stamine, promišljeni borbeni sistem u bliskoj borbi, „duše“ koje nadograđuju vašeg lika i padaju po smrti, i još mnogo toga. Ali The Surge 2 u osnovi nedostaje suptilnosti koja tiho povezuje sve te važne elemente i taj zanemarivanje se manifestuje na različite i osuđujuće načine.
Borba koja zahteva dosta animacija je možda najveći problem, jer je to akcija koju ćete najviše raditi, čak i ako ima neke pozitivne osobine. Metodično mahanje kibernetičkim čudovištima je funkcionalno i ponekad katarzično dok se sklanjate i izbegavate fatalne udarce i zadajete kritičan udarac. Mehanika ciljanog odsecanja udova takođe daje borbi značaj, jer ciljanje određenih udova podstiče sistem nadogradnje igre. Oklopljeni dodaci donose važne materijale za nadogradnje, ali su otporniji, dok goli delovi tela su slabiji, ali ne daju delove kada se odseku.
Uvek postoje izbori koje treba napraviti i to je jednostavan, ali efikasan način da igrače natera da ulaze u borbe sa određenim ciljevima u zavisnosti od toga koje delove trebaju za bolji plen. Vaše aktivno učešće pokreće sistem opreme umesto bogova nasumičnog broja, što je istovremeno i novo i osvežavajuće.
Ali postoje dovoljno veliki i mali problemi koji se kombinuju i povlači borbu na dole kao celinu. Na primer, ima previše izuzetno tromih teških oružja i premalo bržih. To bi stvorilo frustrirajuću dihotomiju oružja, ali koplja rešavaju taj problem zbog njihove neuporedivo dobre ravnoteže agilnosti i snage. Nijedna druga klasa ne može da se takmiči, jer koplja imaju snagu, domet i agilnost na svojoj strani, pretvarajući veliki broj cool, ali frustrirajuće spore oružja u mali bazen onih koji su zaista korisni.
Bez obzira na oružje, neprijatelji takođe mogu ignorisati neke od vaših moćnijih udaraca, nesrazmerno kršeći pravila u svoju korist; luksuz koji retko dobijate zauzvrat. Čak će i druga pravila kršiti, s obzirom na to koliko su skloni iskrivljenju i klizanju po areni kako bi vas pogodili ako ste van domašaja. Boss-evi takođe zloupotrebljavaju ove iskorišćene mogućnosti i dok mala doza nepoštenja ima smisla da bi boss-evi bili formidabilni neprijatelji, ove klimaktične borbe takođe testiraju granice kamere na način na koji to obične budale ne rade. Kao što je slučaj sa mnogim svojim žanrovskim srodnicima, kamera sa zaključavanjem nije izgrađena za velike boss-ovske borbe i poludi dok se veliki neprijatelji vrte oko ekrana, udarajući vas jeftinim udarcima dok se prilagođavate vašem sporadičnom i brzo promenljivom gledištu.
Boss-evi i obični vojnici takođe počinju da vam nanose naporne efekte kasnije u igri, poput svoje vrste frenzija i paralizirajućih električnih napada koji praktično garantuju da ćete primiti jedan ili dva udarca. Iako i dalje predstavlja problem za suočavanje, ove vrste oboljenja mogu vas držati u pripravnosti, ali ova igra ide predaleko tako što prekriva okolinu ovim opasnostima, dok gotovo svaki napad neprijatelja infuzira ovim efektima, što pretvara taster za podešavanje težine igre u nepravedni teritorijum. Sve ovo ne izgleda kao nešto što bi moglo potpuno uništiti igru i možda bi to moglo biti u drugim vrstama igara, ali kada se naslov ponosi svojom težinom, ovi frustrirajući nedostaci uveličavaju nespretnost igre u žanru u koji nespretno pokušava da se probije.
Svi ovi problemi su zasenjeni i čine se gori zbog sistema okretanja igre. Na način koji je donekle sličan For Honor-u, dolazeći napadi se najavljuju strelicom na ekranu. Blokiranje i pomeranje desnog analognog štapa u pravom smeru u pravo vreme može odbiti napad vašeg protivnika i ostaviti ga ranjivim. Konceptualno, to otvara borbu i omogućava više strateške igre koja nagrađuje dobar tajming. A ponekad, to i radi.
Ali često ne radi zbog svojih nepredvidivih obaveštenja. Ono karakteristično obaveštenje o dolazećem napadu će se ponekad pojaviti tik pre udarca ili nekoliko sekundi pre samog udarca. Ova diskrepancija u vremenu je izuzetno zbunjujuća usred bitke, jer često može da uzrokuje da primite neko oštećenje nakon promašenog bitnog odgovora. Da moram da zapamtim koji napadi pogađaju odmah kada se obaveštenje pojavi i koji pogađaju dugo nakon toga dodaje iritantan nivo dosade igri koja je već puna toga. Isključivanje obaveštenja takođe ne pomaže, jer su animacije i dalje teške za čitanje, posebno u tesnoj situaciji. Kao što su igre Batman Arkham jasno pokazale, dosledan, lako čitljiv indikator kontriranja je ključan za dobar borbeni sistem.
Deo te konfuzije leži u užasnom, mutnom vizuelnom stilu igre koji može otežati dešifrovanje dolaznih napada. The Surge 2 je ružna, ružna video igra koja se ne može osloniti na kreativan umetnički stil ili tehničke sposobnosti da dokaže da je zaista igra koja je objavljena 2019. godine. Njegova dosadna distopija je isprana dosadnim bojama i dosadnim okruženjima koja imaju kvalitet tekstura budžetskog PS3 ili Xbox 360 naslova iz 2009. godine.
Neki od tih tekstura takođe imaju problema sa pojavom, ali neke ne; jednostavno su toliko niske rezolucije. Čak je bilo teško pronaći pristojne slike za ovu recenziju jer igra nikada ne izgleda dovoljno dobro da opravda pritisak dugmeta za deljenje. I mnoge zvanične slike naslova su skoro obmanjujuće, gotovo ravnopravne prevari viđenoj u pre-lansirnim slikama za igru Aliens: Colonial Marines. Čak i The Surge i Lords of the Fallen, prethodne kreacije kompanije Deck13, izgledaju (i igraju se, uzgred rečeno) daleko bolje od ove igre, iako su izašli ranije.
Vizuelni kvalitet The Surge 2, ili nedostatak istog, čini njegovo prosečno izvođenje još više zbunjujućim. Iako je stopa sličica relativno stabilna, dugi vremenski intervali razdvajaju zone i igra je podložna čestim padovima koji vas često izvlače iz sveta. I to je ono što žanr, u svoj svojoj lepoti, treba da izbegava po svaku cenu. Igre Souls žive na svojim privlačnim svetovima koji igrače zadržavaju gotovo uvek i podstiču na istraživanje. Poliranje, bilo da je reč o vizuelnom ili tehničkom, ključno je u uspostavljanju te veze, a The Surge 2 je dovoljno grbav da vas stalno podseća da igrate video igru – manjkavu, razočaravajuću video igru sa malo želje da je izdigne izvan svoje derivate suštine.
Njegov svet takođe ne prevazilazi mnoge probleme da vas privuče. Nema osećaja čuda koji se krije u njegovim zidovima ili zanimljivih delova sveta koji vas teraju da idete oko sledećeg ćoška, a nekoliko bljeskova nade se razbija putem glupog govora i sramno nameštenih audio zapisa. Njegova priča takođe ne uspeva ni u jednom pogledu, jer je od početka zbunjujuća i ne uspeva potpuno da dobije bilo kakvu vrstu trakcije nakon doslovne i metaforičke katastrofe uvoda. Tajanstvena devojčica oko koje se vrti cela priča takođe nije dovoljno ubedljiva da deluje kao udica koja je igri očajnički potrebna. I sve to nije pomognuto gorepomenutim lošim sporednim likovima i bezglasnom ljuštu protagonisti.
Nažalost, prazan univerzum predstavlja problem, ali na kraju je nisko prioritetno pitanje u velikoj šemi stvari The Surge 2 koje su ozbiljnije i hitnije. Njegovi brojni nedostaci su gotovo zbunjujući zbog toga koliko pažljivo kopira mnoge od svojih spiritualnih prethodnika. Ali te sličnosti sa mnogo boljim igrama samo ukazuju koliko malo mašte ima The Surge 2 i koliko nedovoljno pokušava da primeni popularne mehanike. Poput svog protagoniste, The Surge 2 je sagrađen od različitih delova drugih stvari, ali za razliku od svog junaka, igra na kraju postaje dosadna tvorevina koja nije u stanju da pravilno spoji različite elemente koje je direktno preuzela iz drugih izvora. Nije samo jedna od najgorih igara sličnih Souls serijalu; to je i loša igra iznad svega koja bi trebala biti poslata direktno na otpad.
