Izgleda da je Digital Eclipse prešao s obavljanja (izvrsnih) kolekcija remasterizacija. Prošlogodišnji Atari 50 osećao se kao novo poglavlje u istoriji kompanije, budući da nije bio samo niz ažuriranih ROM-ova u jeftinom pakovanju. Bio je to virtuelni obilazak, dokumentarac, muzej koji je zabavljao i poučavao istovremeno. Činjenica da su odlučili započeti potpuno novu seriju nazvanu Zlatna master serija dokazuje to: serija manjih interaktivnih dokumentaraca koji sadrže celokupnu istoriju posebno značajne klasične franšize. Prva serija na tom spisku? Karateka.
Iako je izuzetno stara, imam posebno mesto za serijal Karateka, preteču poznatijih igara Džordana Mečnera, Princeza Persije. Odrastao sam uz primerak Master Karateka za Game Boy kao dete, tako da sam bar nešto znao o ovoj seriji. Kao jedna od prvih igara u istoriji sa potpuno razvijenom pričom, muzikom i donekle realističnom grafikom, Karateka je bio prekretnica 1984. godine. Činjenica da ju je razvio tinejdžer je samo dodala više začina njenoj mističnosti, njenom legendarnom statusu. Pravljenje dokumentarnog serijala o Karateki se čini kao logičan korak, iako same igre… pa… nisu baš toliko sjajno ostarele.
Pre svega, deo dokumentarca u kolekciji. On je jednako izvrstan kao i Atari 50, ali u mnogo manjem obimu. Nemamo celu istoriju kompanije. Umesto toga, imamo praktično post-mortem, seriju video klipova koji detaljno opisuju kako je Džordan Mečner došao do koncepta iza Karateke, njegovu istoriju s Broderbundom (izdavačem), učešće njegove porodice (njegov otac je komponovao temu Karateke, na primer), ideju iza korišćenja rotoskopske tehnike za crtanje grafike, i tako dalje. Takođe imamo dodatne komentare nekih velikih imena u industriji koji smatraju Karateku jednom od svojih omiljenih igara svih vremena, kao što su Gari Vita i Džon Tobias iz Mortal Kombat.
Najzanimljiviji deo dokumentarnog dela The Making of Karateka je fokus na drugu igru nazvanu Deathbounce. To je bio neuspeli pokušaj objavljivanja klonova Asteroida. To je takođe bila prva igra koju je razvio Džordan Mečner, još mlađi. Govorimo o srednjoškolcima, kada je već bio na Yale univerzitetu, s obzirom na njegov nivo genijalnosti. Naravno, došli smo ovde zbog glavne tačke, ali saznati malo više o Džordanovim prvom iskustvima kao razvojnog programera igara bilo je podjednako ispunjavajuće.
Sada, što se tiče interaktivnog dela. To je ono u čemu je Digital Eclipse najbolji. Još uvek su jedan od dva najbolja studija za remasterizaciju na svetu, zajedno sa M2. Kao rezultat toga, ova kolekcija sadrži najbolje verzije klasične Karateke dostupne bilo gde na tržištu. To rečeno, Karateka je veoma spor, namerno neodazivan i kaznena igra. Jednom kada savladate kontrole i kretanje, stvari postaju mnogo bolje, ali igra nije laka za prihvatiti, posebno ako odlučite igrati je onako kako je izdana tokom osamdesetih. Igre su tada radile u sekundama po frejmu, ne frejmovima po sekundi. Digital Eclipse je dodatno radio na tome omogućavajući vam da uživate u Apple II i Commodore 64 ROM-ovima sa poboljšanim brzinama kadrova. Opcija se ne nalazi na Atari 8-bit ROM-u, ali taj već radi sa igraljivom brzinom kadrova u svakom slučaju.
Kao i u Atari 50, ovde postoji potpuno nova verzija Karateke, sa modernizovanom grafikom i kontrolama. Ukratko, to je najbolja verzija Karateke ikada napravljena. Štaviše, Digital Eclipse je sarađivao sa Džordanom Mečnerom kako bi praktično napravili ponovno izdanje igre koja nikada ranije nije bila objavljena. Da, Deathbounce je takođe dostupan u ovoj kolekciji, sa novom muzikom, vizualima i kontrolama. To je zaista osnovna igra, ali zabavna je nekoliko minuta.
Imam nekoliko primedbi u vezi sa brojem igara dostupnih u ovoj kolekciji. Naravno, dostupne su višestruke verzije Karateke od samog početka, ali ne sve. Master Karateka za Game Boy, na primer, je imao neke blage elemente RPG-a, što je omogućilo višestruke prelazke. To ovde nije dostupno. Nema ni pomena bilo gde u kolekciji. Atari ST verzija, jedina 16-bitna verzija Karateke, se spominje u kolekciji, ali nije igriva. Imam utisak da je to bila propuštena prilika. Na kraju, 2012. godine napravljena verzija Karateke je vrlo kratko pomenuta, ali uopšte nije igriva. Shvatam da postoji mnogo problema u vezi sa licenciranjem i radom sa više izdavača, ali osećam da bi kolekcija trebala da se potrudi da bar pomene sve ove druge portove kako bi nas pravilno obrazovala o celoj franšizi.
Izrada Karateka je fantastično putovanje niz sećanje, koje vas uči sve što nikada niste mislili da biste želeli da saznate o tako ikoničnoj igri i njenom tvorcu. Iako sama igra nije baš TO zabavna prema današnjim standardima, ipak sam se dobro zabavio učeći više o njoj, kao i o njenom prethodniku, Deathbounce. To rečeno, mislim da kolekcija nedostaje nekoliko bitnih verzija Karateke, kao što su verzije za 16-bitne konzole, Game Boy, NES, ZX Spectrum i verzija iz 2012. godine. Kao prva epizoda u Digital Eclipse-ovoj Zlatnoj master seriji, ovo je svakako vredno ulazne karte. Postoje neki elementi koje razvojni tim može poboljšati u budućim nastavcima, pa jedva čekam da vidim koju će igru ili franšizu obraditi sledeću.
