Deluje da me je „The Last Spell“ prilično iznenadio nakon oko 10 sati igre i postao jak kandidat za strategijsku igru godine. Na prvi pogled, može delovati prilično konvencionalno. Možda čak i derivativno. Ali nakon što napravite neki napredak i vidite veći oblik igre, shvatićete da gotovo svaki sistem i mehanika pokušava nešto drugačije. Da li to znači ponovno izmišljanje točka? Ponekad, sigurno da. Ali šta bismo imali ako bi nove igre odbijale da preuzmu rizike? „The Last Spell“ je jedinstvena igra i ne mogu prestati da je igram.
Ne bih trebao biti iznenađen. Ovo je najnoviji naslov od Ishtar Games, ranije poznatih kao CCCP. (Pretpostavljam da je to ime bilo super, ali nije baš bilo tržišno). Oni su autori zapravo prilično izvrsne igre „Dead in Vinland“ (i njenog prethodnika „Dead in Bermuda“). „The Last Spell“ se uopšte ne igra kao te igre. Umesto upravljanja resursima, naći ćete kombinaciju taktičke RPG igre, izgradnje baze, roguelike-a i tower defense-a.
„The Last Spell“ počinje velikim propustom. Narcisoidni čarobnjak je izgubio kontrolu nad čarolijom i sada je ceo svet obuhvaćen ljubičastom maglom koja ljude pretvara u zombi demone. Vaš je zadatak da komandujete poslednjim preostalim herojima u odbrani čarobnjaka (koji tvrdi da se kaje) u vreme kada će on izgovoriti naslovni Poslednji Zakletva, koja će trajno ukloniti magiju iz sveta.
Igrate „The Last Spell“ na poteze. Borba je na mreži, a vaši junaci se grubo mogu svrstati u kategorije ratnika, pljačkaša ili maga. Ali niko nije vezan za svoju ulogu i njihovi setovi poteza su vezani za njihovo oružje. Na početku imate pristup samo nekoliko oružja, ali uskoro ćete otključati više od deset. Likovi mogu imati dva seta oružja. Na početku ćete verovatno svom ratniku dati mač i ratni čekić. Ali nakon što savladate osnove, videćete potencijal u kombinovanju čarobnjačkog štapa sa rukavicom sa križnom tetivom ili noža sa štapom druida. (Ovo drugo će učiniti vašeg junaka majstorom za otrov). Tri vrste klasa će vam pomoći da započnete, ali naučićete da ih napustite za zanimljivije hibridne izgradnje.
Statistike u „The Last Spell“ deluju prilično tipično za RPG, ali način na koji ih unapređujete deluje osvežavajuće. Svaki nivo ćete dobiti dve serije statistika koje su nasumično odabrane, poput oklopa, magijske štete ili udaljenosti kretanja (ova poslednja je posebno važna). Takođe imate šansu da udvostručite neku statistiku ili dve, takođe ponuđene nasumično. Neki statistički podaci, poput štete na daljinu, primenjuju se na ograničen opseg poteza. Ali postoje i generalizovane statistike, poput one koja povećava vaš izlazni udarac sa bilo kojim oružjem. Šansa za dobijanje dvostrukih statistika vas tera da razvijate svoj lik na iznenađujuće načine. Ako čarobnjak dobije izuzetno visok rezultat za oklop, možda ćete biti skloni da svojeg maga napravite bliskog napadača.
Ako ste pratili tu zavrtenu deskripciju, verovatno ćete moći zamisliti mogućnosti. Pristup oružju i sreća prilikom napredovanja čine dinamičniji sistem razvoja. A to je pre nego što se upustite u različite podržavajuće zgrade koje možete izgraditi od ruševina koje su ostale iza demona. Tu je takođe i drvo opcija za tower defense, od automatskih balista do zamki sa testerama. Svaki dan osiguravate svoju odbranu, a svake noći neprijatelji pokušavaju da vas ubiju.
Priča u „The Last Spell“ nije tradicionalno ispričana, ali tu je za one koji je žele. Doći ćete u kontakt sa magičnim bićima (možda bogovi? Anđeli?) koji deluju kao vaši vodiči za napredak. Ali šta će biti sa vašim misterioznim saveznicima kada magija bude istrebljena? Razgovaraćete sa ovim entitetima između talasa neprijatelja, ali takođe ćete dobiti isečke o izgradnji sveta i karakterizaciji kroz kratke rečenice koje će vaši likovi ponekad izgovoriti u žaru borbe. Struktura priče me je najviše podsetila na „Into the Breach“, koji takođe implicira svoj svet u fragmentima koje ćete dobiti tokom mnogih igranja.
I nijedno od ovoga ne pominje muziku. Jedna od mojih omiljenih u godinama! Rémi ‘The Algorithm’ Gallego je zaslužan za kompoziciju. Nisam dovoljno kul da znam za indie francuske eksperimentalne muzičare, ali znam kada nešto zvuči metalski. Muzika iz „The Last Spell“ je veoma metalska. I ima dozu te Nobua Uematsua dobrote. Videćete muzičke uticaje poput opere, džeza, blugrasa, Jimi Hendrixa i Metallice. Muzika iz „The Last Spell“ je već ušla na moju D&D listu za reprodukciju.
„The Last Spell“ me je naterao da shvatim da je opsada savršen scenario za video igru. Omogućava vam da se fokusirate na jedno područje i igraču pruža priliku da prilagodi svoju bazu. Takođe se pruža maloj grupi heroja koji hrabro stoje protiv horde bezličnih neprijatelja. Kombinujte to sa drugim popularnim funkcijama kao što je roguelike razvoj i dobijate prilično zabavnu igru. Ali provedite neko vreme sa „The Last Spell“ i videćete koliko se drugačije igra.
