Od trenutka kada je prvi put predstavljen, privukla me je osnovna zamisao „Teslagrad“-a. Možda zbog obilja dostupnih naslova u žanru, nezavisni puzzle platformeri postali su nekako polarizirajući, ali to me nikada nije odbilo. Zaista, u poređenju sa velikim naslovima u žanru, „Teslagrad“ je nevidljiva sila koja se mora uzeti u obzir.
Sada kada su igre sa magnetnim igrama izašle iz mog sistema, evo recenzije za ovu prelepu igru.
Odmah na početku, „Teslagrad“ nudi kratak uvod u priču o svom mladom, neimenovanom protagonisti, mada postavlja više pitanja nego što pruža odgovore. Ko je ovaj dečko u plavom? Zašto se upušta u avanturu na kišnoj noći? Zašto ga pokušavaju uhvatiti ljudi obučeni u crveno? „Teslagrad“ na kraju odgovara na ta pitanja, ali način na koji to postiže je posebno interesantan.
Osim naslovnog menija i završnih odjavna, u „Teslagradu“ nema reči, niti izgovorenih ili pisanih. Priča se prenosi kroz besmislene lutkarske predstave koje se nalaze na raznim mestima uz glavnu kulu i kroz statične slike pronađene u raznim zakutcima. Pravo čudo je da je priča „Teslagrada“ jasna i koherentna uprkos ograničenjima, nudeći priču o saradnji, izdaji, pohlepi, nadi i spasonosnoj niti. Da je urađeno na drugačiji način, možda ne bi bila posebno zanimljiva priča, ali kao vrsta misterije koja se slaže tokom igre, čudesna je.
Bez reči se pripovedanje pomaže zahvaljujući fantastičnom umetničkom pravcu i vizuelnom stilu „Teslagrada“. Mješavina ručno nacrtanih likova, 2.5D pozadinskih elemenata i raznih svetlosnih efekata pruža neprijatan osećaj koji odgovara istraživanju misterioznog dvorca. U najvećem delu, igra je prelepa, i napravio sam mnogo više slika tokom kampanje nego što će stići u ovu recenziju. Jedina manja primedba na vizuelnu prezentaciju „Teslagrada“ je da se animacije protagonisti ponekad čine malo trzavim i često se ne podudaraju sa njegovom brzinom. To je malo upadljivo na početku, ali lako se ignorira kada radi nešto više od hodanja.
Što se tiče igranja, mehanika u „Teslagradu“ nije ništa što nismo videli ranije. Objekti u okruženju (i na kraju igračev lik) mogu biti obojeni crveno ili plavo, gde isto-obojeni entiteti odbijaju jedan drugog, a suprotno-obojeni entiteti privlače. Koristeći tu osnovnu ideju, igrač može izvesti inače nemoguće podvige: penjanje visokih zidova, prelaženje širokih provalija i izbegavanje strategijski postavljenih električnih lukova. U svojim najboljim trenucima, zagonetke „Teslagrada“ postavljaju igrača pred jasan problem i traže od igrača da ih reše koristeći dostupna sredstva.
Sa druge strane, „Teslagrad“ povremeno čini kardinalni greh puzzle akcije: postoje trenuci kada je rešenje problema jasno, ali je izvršenje samo po sebi teško. Malo je stvari frustrirajuće od toga da znate tačno kako nešto uraditi, ali fizički niste sposobni zbog preciznih zahteva za vremensko usklađivanje ili opšte nedostatke spretnosti.
To da ni ne spominjem borbe sa bossovima. Izbegavajući zagonetke u potpunosti, borbe sa bossovima su snažno informisane starom školom dizajna igre, za bolje i za gore. Ovi veliki neprijatelji obično imaju tri faze, mogu pobediti igrača udarcem, zahtevaju prepoznavanje obrazaca i brze reakcije i mogu biti iznenađujuće teški. Iako većina bossova nije subjektivno loša, frenetični ritam i naglasak na akciji čine da se osećaju kao da pripadaju potpuno drugoj igri nego što je inače reflektivna ostatak „Teslagrada“.
Posebno su neugodna poslednja dva bossova ne samo zato što uvođenju novih napada kasno u borbama, već i zato što neuspeh uzrokuje potpuno ponovno pokretanje bitke, ostavljajući malo prostora za učenje kako se nositi sa novim idejama. To rečeno, srce mi je jako lupalo prema kraju moje pobedničke borbe protiv poslednjeg šefa, a njegov konačan poraz bio je izuzetno zadovoljavajuć.
Dodajući se staromodnim mukama je mali element prikupljanja koji je mogao biti mnogo elegatnije izveden. Sakriveno unutar tornja je 36 kapsula, svaka sadrži jednu od prethodno pomenutih statičnih slika koje objašnjavaju pozadinu „Teslagrada“. Često su jasno prikazane u sobi kao nagrada za završetak opcionih, težih zagonetki od standardnih u toj lokaciji. Na taj način, opciona kapsula je sjajna. Drugde su sakrivene izvan vidokruga i dostupne su samo putem dosadnog istraživanja svake sobe. K tome, uglavnom nekorisni prikaz mape, koji ne daje nikakve naznake ni opštih oblasti u kojima se nalaze bilo koje propuštene kapsule. Prema kraju, postoje nagoveštaji da se nešto posebno dešava ako igrač prikupi svih 36 kapsula, ali samo najmetodičniji istraživači bi mogli da ih sve pronađu bez vanjske pomoći.
Ako sve to uzmemo zajedno, nije očigledno za koga je „Teslagrad“ stvoren. Potrebna je vrlo posebna kombinacija interesa i veština da bi se u potpunosti uživalo. Nevjerojatna umjetnost i besmislene priče privlače one koji žele doživeti jedinstvenu naraciju, ali teška akcijska igranja i zamorno istraživanje kapsula aktivno sprečavaju igrače da to dožive. Za one koji su zainteresovani za otkrivanje istorije i koji su sposobni da istraju kroz proizvode starijeg dizajna filozofije, „Teslagrad“ je veoma zadovoljavajuća i konačno fantastična igra. Međutim, ne bi me iznenadilo da čujem za druge koji nisu sposobni ili nisu spremni da je dovrše do kraja.
