Na nekom nivou, „Reigns“ je koncept koji ili prihvatate ili ne. Koncept igre je prilično jednostavan; predstavljen vam je niz neprekidnih odluka i za svaku od njih prevlačite prstom levo ili desno. Naravno, ima više od toga, ali istovremeno je satira na način na koji video igre smanjuju izbor igrača na pouzdane izbore.
„Reigns: Three Kingdoms“ je vrsta prirodnog razvoja iz toga, budući da preuzima osnovne mehanike igre (koje su već nekoliko puta unapređene) i prenosi ih u period Three Kingdoms. Kada igra stigne na PC i Switch, da li biste je uzeli ili ne, pitanje je da li ćete prevući levo ili desno?
Osnovna premisa igre je prilično jednostavna. Na početku igre srećete pomoćnicu u nekoj savremenoj eri koja tvrdi da vas šalje u neku vrstu simulacije… i pre nego što možete mnogo pitati o ovom uređaju koji podseća na Assassin’s Creed, već ste bačeni nazad u istorijski period Tri kraljevstva u Kini, oko 184. godine nove ere. Ovo je nešto s čim razuman broj zapadnih gledalaca ima bar nekakvo poznavanje, s obzirom na to da je poslužilo kao postavka za brojne filmove, serije i najznačajnije, video igre. Ako ste igrali Dynasty Warriors ili video igre iz serije Romance of the Three Kingdoms, među ostalima, poznato vam je ovo okruženje.
Naravno, ne dobijate stvarno veliki pregled o tome šta se ovde dešava – umesto toga, šalju vas nazad da preuzmete ulogu osobe koja je uklučena u istoriju, ali ne baš u potpunosti pod vašom kontrolom, podvrgnuta hirovima istorije. I baš kada počnete sticati imovinu i preuzimati kontrolu situacije, bićete nadmašeni drugim događajima. Unutar priče, polako počinjete shvatati stvari i učiti iz svojih prethodnih odluka, ali svaki put se resetujete u novu inkarnaciju.
Međutim, period je apsolutno divan. Postoji razlog zašto se toliko medija fokusira na ovaj period, jer je idealan period za razvijanje interesantnih likova i neobičnih scenarija. Teško je izgraditi mnogo emocionalnog ulaganja u ovu priču, ali to je i početak; vi ste turista koji nije potpuno voljan da pokušava da se snađe kroz zbunjujući period.
Osnovne mehanike igre sam objasnio prilično prosto na početku, ali hajde da ponovimo. Pojavljuje se portret s malim setom teksta, i ili prevlačite desno ili levo. Šire gledano, prevlačenje desno znači odobravanje, a levo neodobravanje, ali da li su ove stvari dobre ili loše može se drastično razlikovati.
Dok donosite odluke, prate se četiri indikatora duž gornje trake, vaši resursi, podrška javnosti, vojnog stanja i manira. Oni su važni, jer želite održavati ravnotežu. Ako idete predaleko u bilo kojem smeru, bićete na putu ka smrti i propasti. Naravno, ne možete uvek biti sigurni kako će određena odluka uticati na te indikatore, ali to je i poenta u početku.
Takođe postoji borbeni sistem, gde igra postaje malo kompleksnija. To je funkcionalan i brz borbeni sistem koji se čini umereno, mada povremeno frustrirajući.
Sve u svemu, to je prilično jednostavan proces donošenja odluka, posmatranja kako se stvari odvijaju. Budući da je vreme između neuspeha i vaše sledeće runde manje od minuta, cela stvar je gotovo pravljena da izazove zavisnost, „još jedna runda“ svaki put. Da li ste ili niste potpuno zainteresovani za ideju da odete još samo jednom, to je druga priča; zapravo, jedan od problema koji sam oktrio je to što je to igra koju je lako nastaviti dok se nešto dešava, ali nije previše uzbudljiva svaki put kada se završi. Kao… nemate hitru potrebu da vidite šta će se desiti sa još jednim pokušajem, ili čak imate neku vrstu velike strategije za sledeći pristup. Mnogo toga se dešava, i to brzo, ali gubite osećaj da mate jasan cilj.
Kako ovo spada u seriju igara koja traje sedam godina, igra ima svoj prepoznatljiv vizuelni stil sa blokovima dve nijanse boja i čistim rasporedom. Igra se poverava u tome što se definitivno ne trudi da previše promeni svoju prezentaciju; veruje da će njena arhitektura, muzika i portreti obaviti taj posao umesto nje. Ovo je takođe bila ispravna odluka. Portreti likova i njihovi izrazi su šarmantni.
UI je takođe relativno razumljiv, iako je combat setup malo čudniji nego što bi trebalo da bude; u redu je kada se uzme u obzir da zahteva prilično puno dodatnih informacija.
Što se tiče muzike i zvuka, prilično su ublaženi, što odgovara igri koja izgleda kao da je stvorena za mobilne uređaje. Dovoljno je da se uspostavi atmosfera i raspoloženje, ali nije nešto što će vas oduševiti.
Na kraju krajeva, „Reigns: Three Kingdoms“ je zapravo ono što naslov sugeriše. To je „Reigns“, ali smešten u pomenutom istorijskom periodu. Ako želite iskustvo strategijske igre, ali ne želite da trošite vreme potrebno za izradu duboke strategije, ovo je igra za vas. Uživajte.
To može zvučati omalovažavajuće – donekle i jeste omalovažavajuće – ali to nije u potpunosti loša stvar. Reigns: Three Kingdoms je lepa lagana igra kada želite malo lagane strategijske zabave. I smeštena je u zanimljiv period istorije.
