Plan studija 1047 Games bio je ambiciozan: „učiniti pucačine ponovo velikim“. Suosnivač Ian Proulx je to ponosno isticao, ali sam finalni proizvod podriva tu tvrdnju. Splitgate 2 pati od gejmpleja koji deluje gotovo identično kao u Halo 5: Guardians (koji se retko smatra jednim od velikana), dok pokreti plitko imitiraju Apex Legends, ali bez okruženja koja bi dozvolila tom kretanju da zasija.
Postoji nešto utešno u toj poznatosti. Lako je vratiti se starim navikama, kombinovati granate, sposobnosti i melee napade za brza ubistva. Ipak, ključna karakteristika igre podbacuje. Mape i oružja nemaju karakter, što Splitgate 2 čini finom besplatnom razonodom za gubljenje vremena, ali ništa više od toga.
Problem sa portalima: Strateška odgovornost, a ne prednost
Portali bi trebali da izdvoje ovu igru od ostalih, slično kao u Valveovim slagalicama. Međutim, nema mnogo razloga za „razmišljanje portalima“ tokom 4v4 mečeva. Razlog je laserski precizno pucanje i veoma kratko vreme potrebno za ubistvo (TTK). U svim modovima, portali deluju kao taktički teret. Generalno je bolje fokusirati se na pucanje nego na rešavanje prostornih zagonetki u hodu.
Sa zanemarljivim trzajem oružja, dobar cilj je ključ uspeha, a ne postavljanje manevara portalima koji često nisu taktički održivi u brzoj borbi. Trikovi iz trejlera su mogući, ali će ih protivnik lako prekinuti običnim pucanjem. Postoji povremena korist u „virenju“ iza ugla, ali sa ograničenim brojem površina na koje se portal može postaviti, to je funkcija koju ćete retko koristiti. Najbolji rezultati (čak i nizovi od 15 ubistava) dešavaju se kada se portali potpuno ignorišu.
Sistem klasa i bezlična arhitektura mapa
Igra odstupa od arene uvođenjem tri klase sa specijalnim sposobnostima: wallhack, štitovi i ubrzanje. Svaka klasa ima svoj arsenal (AR, SMG, karabin, sačmara), ali su razlike između njih marginalne. To rezultira pretrpanim izborom oružja gde četiri vrste sačmara plutaju u meču, od kojih tri deluju loše za korišćenje.
Mape nisu inspirativne. Površine za portale se stapaju sa bezličnom, „Wipeout“ inspirisanom arhitekturom. Dizajnerski podsećaju na Halo sa uskim hodnicima i otvorenim trgovima, ali im nedostaje karakter. Dok su mape u Halo 3 ili Reach delovale „proživljeno“ i inspirisano, mape u Splitgate 2 izgledaju kao da je lokalna mega-arena polovično izgrađena na ostacima površinskog kopa. Neo-Y2K palete roze i plave boje preko brutalističkih blokova deluju jezivo bezdušno.
Battle Royale režim: „Imamo Apex kod kuće“
Ako ste mislili da je Battle Royale žanr zasićen, Splitgate 2 donosi brutalan slučaj „Imamo Apex Legends kod kuće“. Postoji čak i direktna kopija Kraber snajpera iz Titanfall-a. Mapa je neimpresivna zakrpa već dosadnih arena, bez vizuelnog interesa. Padanje na mapu je trapavo i neintuitivno, bez jasnih indikacija gde se nalazi najbolji plen.
Borbe u ovom modu malo više sijaju zbog štitova koji produžavaju TTK, primoravajući vas na taktičniji pristup. Ipak, skupljanje plena (looting) potpuno ubija inerciju dobre borbe. Arsenal je i ovde problem – igra vas guši skoro identičnim puškama, retko pružajući oružje vredno borbe.
Agresivna monetizacija i završna reč
Estetika ne bi bila toliki problem da monetizacija nije tako „vrišteća“. Čim pokrenete igru, dočekuju vas dva nivoa sezonske propusnice, tri odvojene valute i prodavnica sa paketima koji koštaju kao cela igra Helldivers 2. Tražiti 40 dolara za kozmetičke dodatke ovakvog kvaliteta je smešno. Battle Pass nagrade se dobijaju „na kašičicu“ kroz dnevne i nedeljne izazove.
Zaključak: Uprkos hrabrom marketingu, Splitgate 2 nudi vrlo malo toga što već nismo videli. Igra se kao Halo 5 sa portalima koji su retko relevantni. Ako žudite za zlatnim dobom FPS igara, vaše vreme je bolje potrošeno na Titanfall 2, Battlefield servere ili bilo koju drugu pucačinu koja zapravo poštuje vaše vreme i novac.
