Najveće dostignuće Owlboya je kako je uspeo da ostane relevantan. Nasuprot poplavi retro-inspirisanih platformera koje su nam servirali tokom poslednjih nekoliko godina, Owlboy ne samo da se ističe među svojom konkurencijom – on je izvanredan primer kako ovaj žanr može, i treba, da se uradi. Razvoj je počeo još 2007. godine, i iako nema očiglednih razloga zašto je toliko dugo trajao da bi se došlo do potpune igre – osim tima za razvoj i više iteracija – igra izgleda i oseća se izuzetno polirano. Pitate se kako bi Owlboy prošao da je izašao u svet pre Braid-a i sličnih igara. U svakom slučaju, i dalje je sjajan uspeh u 2016. godini.
Čarolija Owlboya je povezana sa njegovim glavnim likom Otusom, kao i sa mnoštvom prijatelja i neprijatelja koji se pojavljuju u ovoj kapricioznoj priči o odrastanju. Malo igara je uspelo da uhvati tako divljenje izražajnim jezikom tela i dirljivim izrazima lica putem pikselne umetnosti, i pošto je Otus eksplicitno predstavljen kao nemi protagonist, njegove tihe interakcije postaju još dragocenije. Kao sova u obuci, Otus provodi veći deo vremena pokušavajući da zadobije poštovanje starijih, ali nikako ne uspeva da u njihovim očima uradi bilo šta dobro u ranim fazama igre. Tipična priča o iskušenjima i nevoljama se odvija, gde Otus putuje između dungeona i sela kako bi razvio svoju desetosatnu priču i osvojio one koji ga sude putem.
Postoje dobro poznati stereotipi žanra – prvi put personifikovani Otusovim tvrdim i dominirajućim profesorom i mentorom Asiom – ali oni svi savršeno odgovaraju ovom svetu. Asiovo šamaranje našeg naizgled neshvaćenog junaka u otvarajućoj sceni igre ostavlja Otusa sa spuštenom glavom, znojem koji mu teče s čela i vrtenjem palca. Tu sam se zaljubio u njega. Otusov prvi susret sa prekomerno uzbuđenim najboljim drugarom Geddyjem samo nekoliko trenutaka kasnije omogućava Owlboyu da samopouzdano prikaže svoj raznolik emotivni repertoar u prvih deset minuta igre, dok istovremeno služi da predstavi vrednost svoje centralne mehanike: leta. Dvostruko tapkanje skakanja u Owlboyu šalje Otusa u nebesa, ali – za razliku od većine igara koje uključuju sposobnost letenja – on može slobodno da se uzdiže bez ograničenja staminom ili restriktivnim tajmerima.
Mogućnost da slobodno kružite nebom bez smetnji je jedan od karakterističnih elemenata Owlboya. Tako je jednostavno, a tako, tako zabavno – posebno kada uzmete Geddyja pod ruku i vodite ga kao „strelca“ kroz pećine i dungeone punjene neprijateljima. Na početku, Geddy je vaš jedini saputnik, njegova puška uništava neprijatelje i čisti put od ruševina koje blokiraju prolaz. Novi saputnici pridružuju se uzroku kako se priča odvija – mnogi od njih imaju sposobnosti specifične za određeno područje, što igri ponekad daje osećaj Metroidvanie.
Jedan primer takvog intuitivnog timskog rada dešava se u otvarajućem dungeu kada se Otus i Geddy razdvoje. Otus konačno otkriva teleportacioni uređaj i odatle prenosi Geddyja na različite lokacije kako bi pristupili inače nedostupnim mestima. U većini slučajeva, zagonetke zahtevaju neki nivo saradnje, a krivulja učenja svake pećine je ravnomerno tempirana, što igri omogućava dovoljno vremena da naučite svaku novu veštinu redom.
Kao u Zelda igrama, svaka grobnica/dungeon/pećina završava se bosom na kraju zone koji često zahteva upotrebu veštine koju ste savladali tokom puta. Jedna zagonetka odlično koristi Otusovu neograničenu letačku izdržljivost tako što od njega zahteva da gura, vuče i stiska vodu iz parnih oblaka kako bi pristupio ključevima iz kišnih oluka. Od vas se traži da se krećete između parnih gejzira dok nespretno balansirate betonske čepove i nervozu kako biste shvatili gde treba da pritisnete i povučete sledeće. Kao svaka vredna zagonetka, eureka trenuci nadmašuju napore.
Muzika u Owlboyu je zaista fantastična – prikladan umetnički dodatak njegovim animacijama. U poslednjim godinama, malo igara me je u tolikoj meri navelo da danima recitujem teme njegovih zona nakon igranja, kao što je to uradio Owlboy, što je svedočanstvo o njegovim odličnim zvucima. Nasuprot mnoštvu retro-igara sa 8-bitnim čip-tjun melodijama koje su poslednjih godina preplavile indie sferu, orkestarska muzika Owlboya deluje luksuzno i kultivisano.
Kao što to čini toliko mnogo elemenata Owlboya. Devet godina deluje kao neobično dugo vreme za stvaranje stila koji je možda savršeno oblikovan tokom devedesetih, ali ovakav stepen iteracije, reiteracije i savršenstva koji se ovde nalazi, govori mnogo o pažnji i vremenu koje je D-Pad Studio uložilo.
U svojoj srži, Owlboy je povratak i preobražavanje žanra koji je prošao, ali se oseća kao igra koju ste već možda igrali – kao da se vraćate s lepim uspomenama. To nije slučajnost, i to govori mnogo o tome šta je D-Pad Studios postigao. Owlboy je moderni retro klasik.