Najvažnija stvar u vezi igre „Disco Elysium“, čudno naslovljene uloge koja je izašla prošlog meseca za PC, jeste da je smešna. Postavljena u prelepom ružnom svetu razmazanih akvarelnih boja i pulsirajuće noar muzike, „Disco Elysium“ na prvi pogled deluje kao igra koja bi mogla sebe shvatiti previše ozbiljno. Deluje nihilistički, spuštajući suptilne poruke da pisci veruju da je sve loše. Fašisti su bombardovali grad. Sindikalni lideri su korumpirani. Policajci su neljubazni. Ali postoji toplina u igri koja se vremenom otkriva, uglavnom zahvaljujući njenom fantastičnom smislu za humor. Prateći granu dijaloga, podjednako je verovatno da će vas odvesti do dugotrajnog traktata o komunističkoj filozofiji koliko i do toga da vaš lik umre od srčanog udara jer se iscrpio pokušavajući da skine kravatu sa ventila na plafonu.
„Disco Elysium“ se najbolje opisuje kao kombinacija seminalne RPG igre „Planescape: Torment“ i LucasArts avanture poput, recimo, „Monkey Island“. To je isometrični RPG, sa statistikama i opremom, ali umesto borbe sa stražarima i čudovištima, imate razgovore. Testovi se rešavaju putem opcija dijaloga umesto borbe. Mnoge od tih opcija dijaloga su zaključane iza Dungeons & Dragons stilskih bacanja kockica – neuspeh, na primer, u Empatiji će otežati razumevanje onoga o čemu neko razmišlja – ali veći deo ove igre se svodi na čitanje gomile teksta. Manje je tradicionalni RPG, više vizuelni roman. Možda je najigrivija stvar u vezi „Disco Elysium“ par životnih mera – jedna za zdravlje, druga za moral – koje će se smanjivati kada, recimo, šutnete poštanski sandučić ili se pijano osramotite. Možete pokupiti predmete za oba metra i ako bilo koji od njih opadne, dobićete „game over“. Ali sve što imate je tekst.
Dobra vest je da je sav taj tekst fantastičan. Vaš lik, alkoholičarski haos koji se budi bez sećanja na svoju prošlost, brzo saznaje da je detektiv koji je zadužen za istraživanje ubistva u trošnom gradu Revachol. „Postanite heroj ili apsolutni gubitnik od ljudskog bića“, nudi marketinški slogan „Disco Elysium“-a, ali teško je izbeći ovaj poslednji scenario. Bilo da pokušavate da se pomirite sa kolegama čija imena ste zaboravili ili pokušavate da ubedite smernog lidera sindikata da vam pomogne da pronađete svoj izgubljeni pištolj, velike su šanse da ćete pasti na nos. Rano u mom igranju, na primer, sreo sam tinejdžera narkomana po imenu Cuno sa crvenom kosom i sklonostima ka psovkama. Kako bih pokazao dominaciju i naterao Cunoa da prestane da baca kamenje na leš mog žrtve, udario sam ga, znajući da mi je fizička snaga ispod proseka. Nisam uspeo u bacanju kockica, što je uzrokovalo da moj lik izvede sjajan udarac pravo u vazduh, prevrne se i izgubi zdravstveni poen. Cuno se zabavio.
Alternativna verzija mog lika mogla bi da izvede taj udarac, ali možda bi mu nedostajala mentalna snaga da prođe kasniju proveru i ubedi Cunoa da se smiri. Da sam donosio pametnije odluke i uspeo da prođem više bacanja kockica, možda bih čak mogao da ga ubedim da mi postane mlađi partner i da me prati u misiji kasnije tokom igre. U „Disco Elysium“ ima možda 30 ili 40 likova, i mnogi od njih, poput Cunoa, su zapamćeni, vredni ponovnog posete nekoliko puta tokom vaše istrage. Možda imaju nove stvari za reći, ili možda će neka od vaših statistika biti veća i pružiti vam bolju šansu na dijaloškoj proveri koju ste ranije propustili.
Vaše statistike nisu samo dobre za prolazak dijaloških provera. Svaka od njih je glas unutar glave vašeg lika, koji se javlja da ponudi komentar tokom razgovora i dosadnih trenutaka. Na primer, vaša Elektrohemija će vas podstaknuti da potražite i konzumirate što više droga i alkoholnih pića. Enciklopedija će se umetnuti sa ispuštanjima o istoriji Revachola, dok će Drama podsticati da lažete svakoga koga sretnete na sve smešnije načine. Neki od najinteresantnijih veština su i najspecifičnije, kao što je „Esprit De Corps“, koja vam daje psihološku vezu sa drugim policajcima, i „Inland Empire“, koja luta unutrašnjim dubinama vaše mašte i dolazi do svakakvih uznemirujućih zaključaka. Međuigra između ovih veština možda je najbolja stvar u vezi „Disco Elysium“, puna duhovitih dosetki i smešnih trenutaka.
Caka je da „Disco Elysium“ ne možete igrati kao što biste igrali standardni RPG. Većina igara sa opcijama dijaloga podstiče vas da istražite sve, sa RPG-ovima poput „The Witcher 3“ koji signaliziraju da će opcionalni tekst uvek biti beli, a tekst koji napreduje razgovor uvek će biti žut. Nema negativnih posledica postavljanja svakog pitanja i istraživanja svih mogućnosti. Međutim, čak i opcionalni dijalog može imati veoma stvarne posledice u „Disco Elysium“ – suviše brz i grub način postavljanja pitanja nekome, na primer, može rezultirati stvarnim rizikom od zatvaranja dijaloga zauvek. Nazovite nekoga glupanom i možda će se setiti svaki put kad razgovarate sa njima.
Broj mogućnosti uloga u „Disco Elysium“ je zadivljujući i često preplavljujući. Možete igrati kao ružičasti komunista, apatični centrista ili fašistički biljka. Možete propustiti velike zadatke i trenutke priče ako izaberete pogrešne puteve ili im ne pristupite dovoljno brzo. Dijaloške opcije koje na prvi pogled deluju kao beznačajne šale mogu dovesti do srceparajućih zadataka, a ljudi koji deluju deluziono mogu se otkriti da imaju najoštriji umovi u Revacholu. Još uvek nisam sasvim siguran šta bih mogao da uradim sa čovekom koga sam naišao u kamionskom kontejneru, koji je toliko bogat da doslovno svetli, ali drago mi je što sam mogao da izađem na pseudo-sastanak sa tom tvrdokuvanom ribaricom. Delovala je divno.
Kasnije u igri, kada ste počeli da razumete sve sisteme „Disco Elysium“-a i jednostavno želite da vidite kraj, uzbuđenje se smanjuje. Postaje malo previše lako optimizovati igru, često snimanje ili menjanje opreme pre svake provere veštine kako biste povećali svoje šanse za prolazak. Poslednji čin vas usmerava na način koji je uznemirujući u poređenju sa čistom slobodom ostalog dela igre, i neke od vaših odluka ne izgledaju kao da imaju toliko važnost koliko bi trebalo u širem kontekstu stvari. Ipak, ovo je izvanredna igra, koju bih preporučio svima koji vole da im igre budu bogate tekstom, tvrde i smešne.