Prvi projekat Hideo Kojime nakon raskida sa Konamijem je bizaran, samozadovoljavajući haos koji nikada ne uspeva da poveže svoje mnogobrojne delove.
Šta zapravo znači Death Stranding?
To je sve što su ljudi želeli da znaju otkako je Hideo Kojima otkrio ovaj projekat pre tri godine. Tada smo znali samo da u njemu glumi nagi Norman Reedus, da postoje bebe, mrtve morske životinje i čudni lebdeći ljudi. Nije bilo mnogo informacija, ali s obzirom na Kojimino dugo i čudno istorijsko povezivanje sa čudnom Metal Gear franšizom, to je bilo dovoljno da ljudi uzbudjeno počnu da razgovaraju o svim mogućim stvarima koje bi to moglo da bude.
Kako je vreme prolazilo i kako je čak i Kojima rekao da ni on sam potpuno ne razume igru, jasnija slika se počela formirati, i sada kad je tu, možemo definitivno reći šta je Death Stranding. To je akciona igra iz trećeg lica, sa težim naglaskom na „akciju“ nego obično. Igra se bavi istraživanjem u kojem nema mnogo da se otkrije. To je igra o Americi koja se odvija u svetu koji ima minimalnu sličnost sa stvarnom zemljom. To je igra koja zahteva, najmanje, 10-15 sati da postane „zabavna“, a čak i tada je definicija zabave verovatno različita za različite igrače. To je Hideo Kojima igra u kojoj je priča najmanje privlačni aspekt celog poduhvata. Konačno, Death Stranding je igra koja se razlikuje od većine stvari koje sam igrao do sada, i nisam sasvim siguran da li želim ikada više da igram nešto slično.
U Death Stranding-u igrate kao Sam Porter Bridges. Nazvan je tako jer je portir, zadužen za dostavljanje stvari građanima podeljene, postapokaliptične Amerike, i zato što je član Bridges, organizacije posvećene izgradnji mostova – kako doslovnih, tako i metaforičkih – prema tim ljudima da bi se ponovo povezala zemlja. Sam je nespremni heroj u velikoj Kojima tradiciji. On je sam, luta zemljom i izbegava ljudski kontakt zbog prošlog traumatičnog iskustva, sve dok ga poslednja predsednica, Bridget Strand, ne zamoli da joj pomogne da vrati „hiralnu mrežu“ onlajn i ponovo poveže zemlju.
Ova mreža se napaja hiraliumom, glavnim McGuffin-om igre. To je magični element oko kog je bazirana sva tehnologija igre, a takođe je povezan sa apokalipsom igre. Naime, došlo je do naslovnog Death Stranding-a. Barijera između sveta živih i sveta mrtvih je prekršena. Mrtvi, predstavljeni ovde kao muljavi duhovi vezani za pupčane vrpce, tumaraju delovima sveta i konzumiraju ljudska tela, stvarajući „voidouts“, što su u suštini nuklearne eksplozije duhovne magije. Takođe, sada pada vreme, i ako vas dodirne, postarićete se i uništiti opremu, što je loše.
U svakom slučaju, hiralna mreža. To je super internet, i kako biste ponovo povezali Ameriku, morate povezati preostale gradove i stanice sa njom. Opremljeni svojim pouzdanim BB-jem – doslovno beba u tegli koja vam pomaže da detektujete muljave duhove preko veze sa svojom majkom i svetom mrtvih – to radite dostavljajući pakete svim tim mestima. Ritmički, ova igra više ima zajedničko sa igrama poput Truck Simulatora nego sa standardnim akcionim igrama iz trećeg lica. Kao portir, nosite kutije lekova, video igara i semena do i od različitih stanica širom sveta. Na početku, sve što imate su vaš ranac i vaši noge. Što više poslova preuzmete, više gomila paketa se stvara na vašem leđima i ako premašite SAmu težinu, balansiranje i kretanje postaje znatno izazovnije.
Rano u igri, ovo može biti naporno. Konstantno pokušavate da navigirate kroz neravan teren i kroz guste delove kiše vremena i sve što možete da radite je da se čvrsto držite R2/L2 dugmića da biste se balansirali. Vremenom dobijate razne alatke da bi Samova putovanja bila lakša. Počinjete sa osnovnim stvarima kao što su merdevine i uže za penjanje, pre nego što pređete na prenosne, lebdeće transportne palete i kamione. Izrada svih ovih alatki zahteva male količine raznih resursa koje ćete pronaći raštrkane po svetu, ali čak i ako ne želite da provodite puno vremena praveći i postavljajući stvari sami, možda ćete shvatiti da su drugi igrači voljni da obave taj posao za vas. Death Stranding uključuje asinhroni onlajn sistem koji omogućava stvarima izgrađenim u svetovima drugih igrača da se pojave u vašem. Postoje i javni projekti na kojima više igrača može da doprinese, uključujući izgradnju ceo autoputeva koji znatno ublažavaju frustraciju pokušaja navigacije kroz svet.
Vidite, bez tih autoputeva, vozila nisu previše korisna. Vizija Amerike u Death Stranding-u izgleda kao kombinacija norveških fjordova i površine Marsa. Stene i litice su svuda, i na vama je da gradite mostove (naravno), autoputeve i sve što je potrebno da biste prešli ove prostore. Čak i kada se ozbiljno posvetite verziji Infrastrukturne Nedelje u igri, vremenska kiša će oštetiti svaku strukturu u svetu, i ako ne dodate resurse za popravku, one će nestati.
U početnim satima, ovo nije toliko važno jer se samo krećete pešice i idete sa mesta na mesto. Kada konačno dobijete vozila, njihovo korišćenje uglavnom nije zabavno jer konstantno udarate u stene. Kada konačno dobijete autoputeve koje možete da izgradite, počinje da liči na American Truck Simulator… ako biste sami morali da napravite kamion i autoputeve. A onda igra na neki način odustaje od tog infrastrukturnog dela i šalje vas u planine da prelazite ogromne, snegom zavejane vrhove koji dugo traju da se pređu. A onda vas moli da to radite još mnogo puta dok igra suštinski ne završi.
Imam nekoliko problema sa Death Stranding-om, i jedan od njih je tempo. Ovo je veoma neujednačena igra. Prvi sati su maraton neprestane, nesigurne šetnje i gotovo konstantne prezentacije novih sistema. Zatim se samo smiri i uspostavi ritam dostave i otkrivanja novih mesta za dostavu, većinu vremena stavljajući priču na zadnji plamen dok ne završite izuzetno dugi treći deo. Nakon toga, Hideo Kojima Production deo igre se iznenada budi i zasipa vas više kinematografija i eksponiranja likova nego što ćete ikada znati šta ćete s tim. Početni sati imaju osećaj kao kada vam dete uzbuđeno objašnjava komplikovan svet fantazije koji su upravo osmislili, a zatim sredina deluje kao dubok udah koji uzimaju pre nego što krenu sa objašnjenjima zbog čega su stvari onakve kakve jesu u tom svetu. Poslednji sat i nešto igre je suštinski jedna dugačka rečenica koja pokušava da poveže svaki preostali otvoreni kraj, gde zapravo ne radite ništa osim što je slušate kako luta.
Da budem potpuno jasan: ovi delovi igre nikada nisu baš zabavni. Nisu pokvareni niti zaista teški; oni su jednostavno često dosadan ometanje. To je stvar koju radite, a koja je najanalogna Kojiminim prethodnim radovima, ali borbe nikada nisu jako pamtljive. Kada bi se delovi sa BT-ovima ili borbenim šefovima pojavili, često sam se našao nervoznim što se moje misije dostave stavljaju u drugi plan, a to nije nešto što sam očekivao da ću reći o igri ovog tipa. Ako sam išta uživao u Death Stranding-u, to su bili trenuci usamljenosti koje sam doživeo dok sam lutao od mesta do mesta, trenuci tišine i lepote dok sam prelazio neki veliki breg i video novi grad na horizontu. Death Stranding je igra koja sija najsvetlije kada je voljna da se povuče i pusti igrača da postoji slobodan od ograničenja njene sopstvene naracije i potrebe da prekine njenu dosadnost sa prosečnom akcijom.
Oko te naracije. S obzirom da je ovo igra Hideo Kojime, postoji naravno skup čudnih likova koji postoje zajedno sa Samom, pomažući mu u misiji ili mu direktno staju na put. Svaki od ovih likova ima neku ludačku pozadinu koju će vam na kraju objasniti u mučnim detaljima, iako ih većina doslovno nosi ime po glavnoj stvari koja definiše njihovo postojanje u igri. I postoje značajni delovi igre gde sve stane da bi Kojima (posredstvom jednog od ovih sporednih likova) mogao da objasni na dužinu šta se dešava sa bilo kojim od mnogobrojnih čudnih koncepta ugrađenih u narativ igre, ili da se zaroni u najnoviji članak sa Vikipedije na neki način pronađen način da se uklopi u zaplet igre. Nijedno od ovih uključenja ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer je to način na koji Kojima režira svoje igre.
Ono što jeste iznenađujuće je koliko je većina svega toga plitko. U Metal Gear seriji, Kojimini besni tangenti i suludi monolozi likova su mi se, barem meni, činili kao zabavne digresije u odnosu na akcione kinematografske bravure serije. Ta zabava ne dolazi tako dobro u onome što je suštinski njegova verzija filma Andreja Tarkovskog. Ništa ne sme da bude toliko tajanstveno, i igra konstantno otkriva svoje karte u vezi stvari koje bi se mogle smatrati zaokretima ili iznenađenjima. Bilo da je reč o monolozima, u-igra emailovima i intervjuima, ili nekome samo ravno navođenju premisa onoga što se dešava naglas koliko je očigledno moguće, vrlo malo u Death Stranding-u postoji bez preplavljujućeg objašnjenja.
Takođe, postoji iznenađujući nedostatak zapamtljivih likova. Sam Normana Reedusa je posebno bezličan. Na neki način, on je savršeni video igrački protagonist, jer skoro sve što radi je da stenje i uzdiše. Nema mnogo ličnosti kod njega, što je šteta s obzirom na to koliko vremena provodite sa njim tokom igre. Jedini glumac koji se čini kao da zaista razume čudnost celog toga jeste Mads Mikkelsen, koji igra natprirodni duh vojnika koji se povremeno pojavi dovoljno često da vas podseti da je Hideo Kojima nekada pravio igre o ratu. Čini se kao da uživa u ulozi, što ne mogu baš reći za većinu drugih glumaca uključenih u projekat. Glumice Lea Seydoux i Margaret Qualley se najbolje snalaze sa nekim zaista nepopustljivim dijalogom, a Troy Baker bar pokušava da grize (ili, preciznije, lizne) neki deo pejzaža kao duboko razočaravajući teroristički negativac Higgs, koji je tako nazvan zato što misli da je kao Božija čestica, i često se referiše na video igre jer pretpostavljam da je neko u ovoj igri verovatno morao da to uradi.
Zamorno, često sam čekao da Death Stranding ponudi nešto da kaže, nešto što bi opravdalo količinu daha potrošenu na objašnjenje svojih najočiglednijih metafora i motivacija. Nažalost, nikada to ne postiže. Njegove rane razmišljanja o povezanosti ljudi i potrebi da se ljudi povežu nikada se ne razvijaju tokom 50 sati koje ćete provesti igrajući. Ono što govori na početku je gotovo isto kao što govori na kraju, i ništa od toga nije toliko duboko.
Još više frustrirajuće, postojalo je više puta tokom igre Death Stranding da sam mogao da vidim niti igre koja bi mi se stvarno dopala. Postoje pojedinačni delovi igre koji mi se čine da dobro funkcionišu. Ona je prelepa, na primer, pružajući dobro realizovani svet sa predivno neobičnom tehnologijom i izvanrednim animacijama. I bilo je trenutaka kada sam zaista bio izgubljen u iskustvu lutanja po tom svetu, vukući opremu sa mesta na mesto, gradeći puteve i lajkovima ljestava i samo upijajući usamljenost svega toga. Čak i ogromna gomila različitih sistema se čini kao da uglavnom funkcionišu zajedno na harmoničan način.
Ali cela igra nikada ne postiže tu ravnotežu. Postoji duboka nit nesigurnosti koja teče kroz nju, koja se manifestuje u njenoj nespremnosti da se potpuno posveti naporima glavnog lika, da se prekine tišina prosečnom akcijom i da nikada ne veruje igraču da razume čak i njene najosnovnije ideje bez da ih lupi po glavi. Postoji čudan, avangardni duh u Death Stranding-u koji zaista cenim, ali taj duh ne uspeva da igru odvede negde vredno.
Makar sada znamo šta zapravo znači Death Stranding: razočaranje.
