Ništa što vidimo ovde nije bitno jer je sve izmišljeno zarad rešavanja mozgalica.
Zamagljeni izgled sa niskopoligonalnim modelima u igri „The Tartarus Key“ od Vertical Reach, način na koji se slike predstavljaju grubim oblicima i mutnim teksturama, prati trend mnogih drugih nedavno izdatih nezavisnih horor naslova. Igra prikazuje krv na zidovima, svetla koja trepere, čudne vizije i predmete koji misteriozno padaju, sve kako bi dala još mračniju dimenziju otmici igračkog lika, Aleks. Ona se budi u jezivoj vili punoj jezivog i okultnog dekora, stalno posmatrana sigurnosnim kamerama. Radio-uređaj je jedini način njenog ljudskog kontakta, a osoba sa druge strane kaže da je zarobljena negde drugde u vili.
Međutim, osim ovih dodira, „The Tartarus Key“ više nije horor iskustvo nego niz soba za bekstvo. Da bi izašao iz početne sobe, igrač mora da traži tragove kako bi otkrio kombinaciju za šifriranu bravu, koja će otvoriti drugu sobu u kojoj treba postaviti boce sa obojenim tečnostima na postolja u pravilnom redosledu. Vremenom, igra se razvija u više puteva i povremeno sadrži zagonetke sa smrtnim rizicima za ostale zatočenike vile. Na ovaj način, „The Tartarus Key“ predstavlja blažu verziju filma „Testera“(The Saw) ili drugih priča „igre smrti“.
Igra ne uspeva da se ne nađe u čestim trenucima zastoja, bilo da se radi o nejasnom interfejsu zagonetke ili o ključnom objektu koji se pomešao sa okolinom. Iako mnoge druge igre koriste svoju nisku grafiku kako bi usmerile oko na relevantne informacije, svaki objekat i tekstura u „The Tartarus Key“ izgledaju verovatno važno. Uglavnom, igra se kreće zadovoljavajućim tempom, sa pogledom iz 1. lica koji pruža taktilnost prilikom istraživanja svake okoline.
Takođe pomaže što dijaloške scene igre brzo napreduju, a zagonetke su intuitivno segmentisane da uključuju samo predmete u istoj sobi, umesto da od vas traže da prenosite objekte sa jednog kraja vile na drugi. Kada funkcioniše, „The Tartarus Key“ svojom krakoćom i pametnim ograničenjima vuče igrača uz privlačnost da reši još samo jednu zagonetku.
Međutim, čak i kada igra funkcioniše, njena priča se konstantno samosabotira. Svaki lik zvuči kao tinejdžer koji stalno surfuje internetom i pametuje, tako fiksiran na klišeiranu nadu i samopouzdanje, da ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze nikada ne dolazi do izražaja. Igra nudi verodostojna objašnjenja zašto svaka soba ima složene zagonetne brave i zašto su vrata tematski vezana za životinje, pri čemu su kreatori iza scene pomenuli završetak filma „Kabina u šumi“(The Cabin in the Woods).
Ništa što vidimo ovde nije važno jer je sve osmišljeno samo za rešavanje zagonetki. Kao takvo, čudnovatost igre misterije i njenih vizuala je gotovo uništena. Dobro je, stoga, što „The Tartarus Key“ prolazi samo na osnovu snage svojih zagonetki, jer povezujuće veze između njih izgledaju kao da su odlučile da igru liše narativne intrigantnosti pred našim očima.
