Više od svega, „Assassin’s Creed Syndicate“ deluje kao dugo očekivana korekcija kursa.
Prošlogodišnji „Assassin’s Creed Unity“ bio je prema većini mišljenja najniža tačka franšize do sada, barem što se tiče igara glavnog serijala. Ali ta niska tačka nije bila anomalija; bila je neizbežnost na nizbrdici na kojoj se serija nalazi od sjajnog „Assassin’s Creed: Brotherhood“ iz 2010. godine.
Dok je franšiza dodavala nove složenosti i sve zbunjujuću priču, nije uspevala da kompenzuje u drugom smeru, da reši probleme koji traju još od prve igre.
„Syndicate“ konačno menja taj obrazac. Otvoreni svet u kojem je „Assassin’s Creed“ poznat je ovde značajno smanjen, što dovodi do iskustva koje je više pojednostavljeno. Istovremeno, osnovni dizajn sveta takođe je poboljšan, udaljavajući se od fokusa na realizam u virtuelnom Londonu i umesto toga se usredsređujući na igrivost.
„Assassin’s Creed Syndicate“ premešta seriju koja skače kroz istoriju u London vremena Industrijske revolucije. Blizanci ubicama Jacob i Evie Frye su došli u grad kako bi prekinuli vladavinu Crawforda Starricka, zlog Templara-industrijalca koji daje naređenja bandama koje vladaju gradskim ulicama.
Kao i u prethodnim igrama „Assassin’s Creed“, postoji metafikcionalna okosnica ove priče: Preuzimate ulogu lika regrutovanog od strane Assasina modernog doba da proživi sećanja Jacoba i Evie. Ali „Syndicate“ postiže savršen balans tako da ove segmente dodaju značajan napredak celokupnoj priči serije, a da ne ostaju predugo prisutni – što je bilo preko potrebno za priču koja se gotovo nije pomakla ni za centimetar od „Assassin’s Creed 3“ iz 2012. godine.
Lepo je videti da se ponovo dešavaju stvari sa tom gornjom slojem priče, ali veći deo vremena „Syndicate“ posvećuje haotičnoj karikaturi Londona 1860-ih. Jacob i Evie okupljaju niz saveznika, kako fikcionalnih (neprijatan ubica po imenu Henry Green), tako i istorijskih (smehotresni tajni inspektor policije Frederick Abberline, opsednuti duhovima Charles Dickens i drugi). Sporedna glumačka postava je bolja nego ikad, puna zapamtljivih likova i oštrog, duhovitog dijaloga.
Deo pohvale za dijalog ide i samim Evie i Jacobu. Jacob je momak zgodnog, sarkastičnog stila, čija arogancija ga često dovodi do problema; Evie je hladnokrvnija, njen smiren pristup joj omogućava da pažljivo prati svoj osnovni cilj dok neprestano rešava Jacobove probleme. Savršeno se nadopunjuju.
„Syndicate“ takođe dobro radi u davanju slobode da uglavnom ostanete sa onim blizancem koga više preferirate. U sporednim misijama, možete izabrati da igrate kao Evie ili Jacob, i osim nekoliko vrlo sitnih razlika u veštinama koje otključavaju kako se penju na nivoe – Evie na kraju postaje malo bolja u prikradanju, dok Jacob ima malo više izdržljivosti u borbama – dvoje se gotovo identično igraju. Priča vas prisiljava da preuzmete jednu ili drugu ulogu, ali dobijaju približno jednak prostor na ekranu i promena ima smisla u kontekstu često suprotstavljenih gledišta blizanaca o pravilnom putu napred.
Dok razgovaramo o priči, moram posebno da spomenem antagonistu Crawforda Starricka i generalni pristup „Syndicate“-a negativcima. Ima mnogo bezimenih ciljeva za atentat koji se tiho skidaju sa scene i zaboravljaju tokom „Assassin’s Creed Syndicate“. Ali igra takođe dosta vremena posvećuje izgradnji tri ili četiri glavna negativca, posebno Starricka, koji savršeno utelovljuje površnu brigu Templara za opšte dobro uprkos otvoreno ubilačkim postupcima.
Naravno, i Jacob i Evie imaju svoje ubilačke tendencije. Kao što je postalo uobičajeno za „Assassin’s Creed“, „Syndicate“ se odvija u otvorenom svetu gde preuzimate određene misije, često birajući da li ćete pristupiti koristeći prikradanje ili krenuti putem više orijentisanim akcijama.
Dok su priča misije mnogo duže i imaju mnogo jedinstvenijih ciljeva, generičnije i manje uzbudljive „Assassin’s Creed“ ciljeve prepušteno je sporednim zadacima koji će osloboditi teritoriju od Templarske kontrole. „Assassin’s Creed“ je već imao elemente kontrole teritorije pre, ali oni su veoma dobro rukovani u „Syndicate“-u. Oni su potpuno opcioni, i našao sam sebe koristeći ih kao odmor između intenzivnijih zadataka.
Glavne misije atentata su mesto gde „Syndicate“ zaista sjaji. Stavljaju vas u postavke veće od života – Banka Engleske, Kula u Londonu, Lambeth Azil i sl. – i pružaju vam različite mogućnosti da se približite i eliminirate svog cilja. Ako želite da trčite unutra i nespretno ubijate sve što vam se nađe na vidiku, „Syndicate“ će to dozvoliti, u većini slučajeva. Ali možete da igrate pažljivije, šunjate se, pronalazite skrivene ulaze, obarate čuvare radi prerušavanja i još mnogo toga. Takođe postoje jedinstveni atentati koje možete izvršiti u svakoj od ovih glavnih misija, ako ste posebno vešti.
Moj omiljeni jedinstveni atentat? Kada sam se pretvarao da sam mrtvac kako bih mogao da budem odvučen i ubijem zlog doktora koji je održavao medicinsko predavanje uživo.
Sve radne aktivnosti u otvorenom svetu bolje funkcionišu nego što bi inače jer je „Syndicate“-ov svet dizajniran na pametan način. U prethodnim izdanjima, često se činilo da serija prvo i pre svega ceni istorijsku autentičnost, često na štetu stvarnih poteza i animacija likova u igrama. To je kulminiralo u „Assassin’s Creed 3“ i prisustvovalo je u svakoj instalaciji od tada, gde su glavni likovi konstantno izgledali kao da se sapliću preko stvari u okruženju. „Assassin’s Creed Syndicate“ ima čistije ulice i krovove, direktnije puteve između područja i malo pojednostavljenu raspodelu kontrola koja olakšava razlikovanje između kada pokušavate da se popnete na zgradu ili skočite na ulicu ispod.
„Syndicate“ takođe ima koristi od uvođenja fantastičnog novog sredstva za putovanje: užetno sredstvo nalik na sajlu za penjanje. Uže sredstvo funkcioniše i vertikalno i horizontalno, omogućavajući Jacobu ili Evie brzo da se popnu na vrh zgrade ili pređu široku ulicu, a da ne dodiruju zemlju. Iako je ovo očigledno snažno inspirisano sličnim uređajima u drugim igrama otvorenog sveta, to je sjajan dodatak „Assassin’s Creed“ arsenalu.
Uprkos svim nadogradnjama i popravkama u „Assassin’s Creed Syndicate“, postoji nekoliko iritacija sa šemom kontrole serije koja još uvek nije ispravljena. Na primer, dugme mapirano za interakciju sa stvarima u okruženju je isto dugme koje, kada držite levu polugu, govori vašem ubici da slobodno trči nizbrdo. Ne mogu vam reći koliko puta sam pokušao da dodirnem to dugme da otvorim sanduk i umesto toga gledao svog izabranog Frye-a kako visi opasno s ruba ili skače u obližnji vodeni tok.
Ali za razliku od poslednjih nekoliko „Assassin’s Creed“ igara, ove iritacije retko ili nikada ne smetaju tamo gde je važno. Nikada nisam osećao da trčkaram po prostorima u „Syndicate“-u – ili, bar, kada sam to radio, nikada nisam osećao da je igra kriva za to. Okruženja „Syndicate“-a maksimizuju osećaj nepobedivog ubice i smanjuju nelagodnost koja je konstantno pratila komplikovane kontrole i animacije franšize.
„Syndicate“ gura natrag nakupljeni teret koji je „Assassin’s Creed“ sakupio godinama. To je zaista najveći trijumf „Assassin’s Creed Syndicate“-a: gura nazad protiv nagomilanog tereta osam godina izdanja i odstupanja, impozantna akumulacija mehanika, legende i očekivanja. „Syndicate“ ne pogađa svaku sitnicu. Ne rešava sve probleme serije i u ovom trenutku nisam siguran da li bi bilo koja igra mogla. Međutim, to je prvi korak u jednakoj pozitivnom smeru koji je franšiza preuzela u godinama.
