Jednako sam veliki zaluđenik za nostalgijom kao i sledeći igrač. Voleo bih da se setim sa ružičastim naočarama onoga što je definisalo moju mladost. Ali šta se dešava kada nešto bude pušteno tokom vašeg detinjstva, ali ne u vašoj regiji? To je trenutak kada dolazimo do igre „Cyber Citizen Shockman“. Inicijalno objavljena 1989. godine za PC Engine kao „Kaizou Choujin Schbibinman“, Ratalaika Games ju je vratila iz prošlosti u sadašnjost na svim konzolama. Priznajem, šarena estetika i stil su me privukli, pa sam odlučio da je isprobam. Iako mi je drago što je „Cyber Citizen Shockman“ došao u SAD, ne bih ga nazvao uspešnim retro poduhvatom.
Što se tiče emulacije, „Cyber Citizen Shockman“ je sličan mnogim kolekcijama klasičnih serijala kao što su Contra i Castlevania. To znači da je osnovan, ali veoma funkcionalan. U bilo kom trenutku možete pritisnuti taster + da biste otvorili meni (menu). Odande možete sačuvati trenutno stanje ili učitati drugo, kao i pristupiti brojnim drugim opcijama. Većina njih su vizuelne karakteristike, poput eksperimentisanja sa izgledom igre ili ubrzanja i usporenja akcije. A onda postoji suštinski meni za varanje. Kažem „suštinski“ jer se ne zove tako, i zato što ga ne morate otključavati. Tu je od trenutka kada pokrenete igru. Iako sam dugo vremena ignorisao ove opcije, na kraju sam im se vratio iz vrlo dobrog razloga – balans u igri je prilično loš.
Sada mogu čuti šta neki od vas verovatno razmišljaju. Igre iz tog vremena obično nisu bile dobro izbalansirane i volele su da igraču prirede prljave trikove. To je sasvim fer. Ali takođe sam odrastao igrajući Mario i Mega Man i očekujem jednu stvar od bilo koje igre koju igram – sposobno platformiranje. Nažalost, „Cyber Citizen Shockman“ ima neke od najbolnijih platformi koje sam ikada doživeo. Bez obzira na to kojim likom igrate, krećete se kao Mario na ledenoj sceni. Takođe, gotovo da nemate ”forward momentum”. Dakle, ako se ne krećete konstantno napred i stanete, potpuno ćete stati, što otežava savlađivanje čak i najjednostavnijih platformskih izazova, poput skakanja na nešto ili preko nečega.
Imajte na umu da će vas u većini nivoa napadati neprijatelji koji će bez upozorenja bacati projektile na vas, na šta ćete imati samo nekoliko sekundi da odgovorite. Još gore, svaka lokacija je pretrpana svetlucajućim bazenima koji vas oštećuju i bodljikavim napastima koje lebde na vašem putu. Samo da stvari ostanu zanimljive, moraćete se nositi i sa robotskim krilatim majmunima koji vas napadaju iz vazduha, kao i povremenim duhom koji se iznenada pojavljuje da vas uznemirava. Obično se možete suočiti sa bližim pretnjama tako što ćete zamahivati mačem, ali vremenom ćete dobiti i top koji možete napuniti i ispaljivati duginim metkovima. To je veoma korisno, jer mogu prolaziti kroz geometriju nivoa.
Sve to je problematično, ali ponekad su starije igre kompenzovale probleme kao što je ovaj izvrsnim dizajnom boss-eva. Nažalost, to nije slučaj i ovde. Postoji samo nekoliko tipova boss-eva s kojima ćete se sresti, obično je to ili ogroman robot ili krilati zmaj. Robot će se kretati dovoljno sporo da izgleda lakše, dok će robot majmuni padati sa neba i napadati vas bez upozorenja. Što se tiče zmajeva, veoma su iritantni. Vole da vas jure dok vas napadaju vatrenim loptama. Gotovo da nemate prostora za manevar, i lako vas mogu zatvoriti i ubiti za nekoliko sekundi. I neću ni ulaziti u to koliko je nepravedan poslednji boss. Dovoljno je reći da drugi boss-evi deluju podnošljivo u poređenju s njim.
Sada se vraćamo na moje ranije pominjanje menija za varanje. Obično ne volim koristiti bilo kakve vrste varanja u igri. Ali takođe sam želeo bar da pređem „Cyber Citizen Shockman“ pre nego što ga ocenim. I to nisam mogao da uradim bez varanja. Dakle, uključio sam nepobedivost i više se nisam osvrtao. Platformiranje jednostavno nije zabavno niti zadovoljavajuće, tako da nisam osećao mnogo krivice. Da, postoje neke igračke funkcije koje mogu pomoći, kao što je popravka vašeg junaka ili dobijanje nadogradnji, ali nijedna od njih zaista ne rešava osnovne probleme ovde.
Iako nisam imao mnogo lepih stvari da kažem o igri do sada, postoje neke čudnosti koje sam cenio. Japanske igre iz tog vremena bile su tako čudne da su bile nekako simpatične kao rezultat toga. Za razliku od Mega Man-a, niste neki izabrani heroj koji spašava dan. Vi ste običan klinac verovatno kidnapovan od strane ludog starog doktora i pretvoren u androida. Ili nešto slično tome. Kada napokon spasite dan i pobedite Evil Group (ili kako ih nazivaju u epilogu, Evul Group), on odbija da vas potpuno vrati u ljudsku formu. Da ne spominjem da će vas svaki put kada umrete (a umiraćete dosta), vođa Evul Group-a ismevati. Takođe, spasavaćete neke prilično čudne građane koji će vas preplaviti pohvalama i povremenim svetim krstom. To je ludilo, ali na neki način uživam u tome.
Još nešto u vezi sa „Cyber Citizen Shockman“ čime sam bio oduševljen je umetnički rad i muzika. Vrlo je slično čudnoj mešavini Mega Man-a sa Sega senzibilitetima. Štaviše, Ratalaika je uključila skeniranja umetničkih dela igre, originalni neizmenjeni uputstveni priručnik i galeriju. To je lep dodatak, iako sam želeo puno više toga. Iako muzika nije revolucionarna, veoma je prijatna za slušanje.
Jednostavno rečeno, „Cyber Citizen Shockman“ je neobičnost među retro igrama. Iako cenim što je doneta novoj publici nekih 30 godina kasnije, ne mogu reći da se dobro drži. Moja nada je da se serijal tokom vremena razvio i znatno poboljšao, s obzirom da znam da Ratalaika donosi druge igre iz tog serijala na Zapad. Ali ako tražite neverovatno retro iskustvo, verovatno ćete biti razočarani ovom igrom.
