Jedna od najmaštovitijih zagonetnih igara poslednjih godina daje vam kontrolu nad samom stvarnošću, zahvaljujući jednostavnoj polaroid fotografiji.
Nove ideje su retka roba u bilo kom mediju, ali sa video igrama njihova retkost nije olakšana sve sporijim unapređenjima tehnologije, koja su u prethodnim generacijama uvek bila glavni pokretač inovacija. Čak i kada se čini da postoji novi prelom, kao što je slučaj sa superbrzim SSD-ovima konzola trenutne generacije, često se ne koriste ni za šta značajno. U kojoj meri se Viewfinder oslanja na specifične sposobnosti PlayStation-a 5 nije jasno, ali njegova gejmplej mehanika svakako jeste jedinstvena… ali to nije uvek dovoljno da se obezbedi uživanje.
Kao i svaka dobra igra zagonetki, Viewfinder zvuči čudno komplikovano i neprivlačno kad ga objašnjavate, iako u praksi sve deluje relativno jednostavno. Razumno, postoji besplatna demo verzija koju možete isprobati i naučiti osnove sami, iako je jedna od najboljih karakteristika igre to što neprestano dodaje nove ideje i koncepte sve do kraja.
U teoriji, Viewfinder bi trebalo da bude instantni klasik, ali u praksi čini sve što je u njegovoj moći da se čini iritantnim i nedovoljno razrađenim. I dalje je zabavna igra, ali uz dinamičnije pripovedanje i prezentaciju, mogla je da postane nešto zaista posebno.
Centralna ideja igre Viewfinder nije suštinski drugačija od Riddler zagonetki koje menjaju perspektivu iz Batman: Arkham igara (i Hellblade: Senua’s Sacrifice). Zapravo, iste te zagonetke postoje i zasebno u igri, kao da su omaž. I pošto nijedna ideja nije zaista originalna, zagonetke podsećaju i na starije igre poput Crush i FEZ, koje su se igrale sa idejom prebacivanja dimenzija iz 3D u 2D i obrnuto.
Glavni koncept se vrti oko uzimanja polaroid fotografije, često negde u trenutnoj fazi igre, i preklapanja iste na svet oko vas.. Nećemo otkriti objašnjenje zašto je ovo moguće, ali otkriva se rano i nismo sigurni da ikada zaista ima smisla – ali to je u redu.
Stvari počinju dovoljno jednostavno u Viewfinderu, tako što koristite fotografiju da stvorite novo područje na praznom delu nivoa, obično da biste pristupili objektu koji je prethodno bio samo prikazan na fotografiji (kao što su baterije, čija se nabavka često postavlja kao jedan od najčešćih ciljeva). 3D izbočina fotografije seče se u postojeći svet, što brzo naučite da koristite kako biste pristupili inače zatvorenim oblastima i zgradama.
Postepeno se uvode i drugi trikovi, koji vam omogućavaju da rotirate fotografiju kako biste koristili jednu od njenih površina kao rampu ili platformu, koncept koji ima smisla samo ako posmatrate oblike na fotografiji izvan konteksta. Fotokopir aparati i druge zamisli vam omogućavaju da više puta koristite istu fotografiju, dok ćete kasnije dobiti statične i prenosive kamere kako biste kreirali svoje sopstvene fotografije bilo čega što želite.
Na papiru sve deluje uzbuđujuće jedinstveno, ali u praksi cela stvar deluje čudno ograničavajuće, uprkos iluziji igranja sa stvarnošću. Retko postoji više od jednog rešenja za određenu situaciju, a igra može biti veoma zahtevna po pitanju toga kako se površine fotografije uklapaju sa postojećom stvarnošću, često stvarajući teško navigabilne rupe i nagnute površine.
Kada imate prenosivu kameru, postaje moguće kreirati rešenja koja nisu bila anticipirana od strane developera, ali to zaista osećate samo kao nešto što je neophodno u težim, opcionim izazovnim nivoima. Međutim, kamera nije prisutna u svakom nivou, budući da ona i druge karakteristike nestaju na duže periode, bez očiglednog razloga. Ipak, izazovni nivoi se čine kao jedini deo igre gde su stabilizatori skinuti, dok se glavni nivoi priče svode na više od dugačkih tutorijala.
Sve to ne sprečava da se slagalice ne čine manje pametnim nego što jesu, ali iako je igra očigledno usmerena da bude opuštajuća i misaona, veći deo vremena je igrate u stanju blagog razdraženja, posebno kada se suočavate sa očigledno pretencioznom pričom. Stvarnost u kojoj počinjete je stvorena od strane grupe neviđenih umetnika i inženjera, čija nejasna razmišljanja možete slušati putem audio zapisa i lepljivih papirića koji su postavljeni po svakom nivou. I ako ne odustanete od slušanja tih zapisa gotovo trenutno, imate mnogo više strpljenja od nas.
Viewfinder je igra koja živi na ivici veličanstvenosti, kao da su njeni različiti aspekti sastavljeni u najmanje interesantnu konfiguraciju moguću. Na primer, neke od fotografija imaju veoma različite umetničke stilove, od karikaturalnih do impresionističkih, ali one se pojavljuju samo nekoliko puta, a ostatak igre izgleda prilično dosadno, bez dovoljno vizuelne razlike između različitih područja.
Iako se nadate da će se Viewfinder srediti, na kraju bude razočaravajuće kratka igra i sve se završi mnogo ranije nego što očekujete. Ono što postoji je pametno i zabavno iskustvo, ali jasno je da je mogla biti mnogo bolja igra, koja nikada nije potpuno ostvarena. Da su samo developeri mogli da naprave fotografiju i prenesu je na banalnije elemente stvarne igre, možda bi ostvarili svoj pravi potencijal.
