„Halo“ je dugo vremena bio adut u rukavu za Microsoft. Bio je to naslov koji će se prodavati u ogromnom broju i serijal koju je Microsoft nastojao zaštititi i održati. Dok su „Call of Duty“, „Assassin’s Creed“ i mnoge druge igre prešle na godišnje izdanje, „Halo“ igre dolaze samo kada su spremne, i kao takve ne postoji atmosfera da su ovi naslovi brzo stvoreni. Bez obzira da li vam se serijal dopada ili ne, „Halo“ je snažno svojstvo.
Zato je igra poput „Spartan Assault“ toliko iznenađujuća. Odmah, igra deluje poznato zbog niza zajedničkih karakteristika između ove igre i redovnih ulazaka u serijal, ali takođe deluje kao siromašan srodnik. Da, igrate kao Spartanac, boreći se protiv Covenanta na bojnim poljima koja su možda nešto prepoznatljivija za fanove serije, ali igra deli malo toga sa osnovnim serijalom. Igra je započela kao igra za Windows 8 i Windows Mobile, i to jasno možete videti dok je igrate.
Preuzećete kontrolu nad dva Spartanaca, ideja je da ste novi stažista koji mora proći kroz niz poznatih bitaka u borbenom simulatoru, ponovo proživljavajući prošlost kako biste dokazali svoju vrednost kao vojnik. Kao takva, priča nikada stvarno ne znači igračima, ovo virtuelno bojište već je uklonilo svaki stvarni osećaj posledica ili intrige iz dešavanja. Postoje kratka objašnjenja između svake misije koja naglašava važnost svake istorijske bitke – ali to ništa ne čini da izgradi uzbuđenje za sledeći nivo.
„Spartan Assault“ je pucač iz ptičje perspektive sa dva analognog štapa, i prilično osnovan. Nivoi su kratki i slatki da – u teoriji – stvore ideju brzih, besnih sukoba. Međutim, ovo se svodi na niz petominutnih nivoa u kojima postoji veoma malo raznolikosti i u kojima imate vremena da postanete nervozni zbog igranja, čak i u tako kratkom vremenskom periodu. Postoji kratak tutorijal, ali verovatno neće naučiti ništa što ne bi moglo da se uhvati posle deset sekundi igranja igre. Ciljevi su svi prilično osnovni, kao što je uništenje određenog broja tureta, uništenje dovoljnog broja neprijatelja u određenom vremenu – nema mnogo raznolikosti u naslovu i gotovo svaka faza je jednostavno trčanje i pucanje.
Ovo „Spartan Assault“ još više udaljava od osnovne serije, jer bar u punim „Halo“ igrama postoji osećaj izbora, gde možete koristiti taktiku stealth-a ako želite, ili se sakriti dok napredujete. U ovoj igri retko ćete ikada razmotriti kako pristupiti misiji, i jednostavno jurišanje sa svim oružjem retko će vas razočarati. Postoji izbor opcionih ciljeva koje treba postići kako biste brže stekli iskustvo, što vam omogućava da otključate nova oružja ili nadogradnje. Sve su one verni seriji, ali iskustvo (XP) se gradi toliko sporo da je gotovo nemoguće kupiti sve predmete koje želite.
Kažem gotovo nemoguće, jer ovo je mesto gde igra pokazuje više svojih korena mobilnih igara – možete da kupite dodatno iskustvo sa pravim novcem ako vam je potrebno. Bitno je napomenuti da uvođenje in-app kupovina omogućava igračima da kupe sve nadogradnje koje žele – ali zaista ništa od toga nije neophodno, jer nijedan deo igre nije toliko izazovan ili uzbudljiv da biste želeli da potrošite dodatni novac na to.
Zapravo, „Spartan Assault“ ne samo da izdaje svoje korene kroz monetizovanu igru, već i kroz tehnologiju. Ova igra nikada ne bi trebala biti naslov nove generacije. U redu, to je preuzimanje putem interneta (Arcade), ali čak i tako – tehnološki i grafički je toliko siromašan da bi izdanje za Xbox 360 bilo mudrije – ako išta. Nije iskorišćen dodatni kapacitet Xbox One i lako biste mogli pomisliti da je ovo starija igra, čak i ako su vizueli preliveni sjajem visoke definicije.
20
Jedina prava razlika između ove verzije za konzolu i originalnog izdanja je dodatni višekorisnički režim. Ovo je online kooperativni izazov, gde do četiri igrača mogu zajedno da se udruže na mreži (ne postoji lokalna podrška, čudno), i bore se protiv talasa zaraženih „Flood“ preko nekoliko nivoa. Ovo ne bi bilo bolje od priče, da ne postoje neki dodati elementi saradnje. Na primer, postoji deo gde igrači moraju da sarađuju kako bi jedni drugima otvorili vrata kako bi napredovali, ili top koji se može koristiti samo ako ga omogući drugi igrač koji stoji na prekidaču platforme. Ovi elementi uspevaju da malo podignu višekorisnički režim, ali na kraju ista ponavljajuća i osnovna igra je u srcu naslova.
„Spartan Assault“ uzima sve aspekte koji su učinili „Halo“ seriju popularnom – prostrane nivoe, epsku priču, vizuelno tehničku nadmoćnost i inventivne borbe – i odbacuje ih. Lako je mogla započeti svoj život kao igra bez brenda, samo da bi se „Halo“ licenca dodala kao naknadna misao. Samo igranje čak nije dobar primer pucača iz ptičje perspektive. Iako je vrsta igre osnovna, postoji mnogo dobrih primera naslova koji su uzbudljivi i zabavni – „Spartan Assault“ nije ni jedno ni drugo. Ova igra ništa ne doprinosi reputaciji serije koja je već bila poljuljana nakon odlaska Bungie-a – Microsoftu bi bilo dobro da ponovo usmeri „Halo“ franšizu isključivo na ono što radi najbolje.
