Još jedan dan, još jedan kultni pucač iz prvog lica iz devedesetih godina koji se vraća na modernim sistemima – ponovo je to uradila kompanija Nightdive Studios, koja nam je tokom godina donela neke senzacionalne remastere. Vreme je da ponovo posetimo Rise of the Triad, ovaj put u njegovom Ludicrous izdanju!
Kao što često volim da radim sa ovakvim igrama: vreme je za lekciju iz istorije! Godina je 1995. id Software-ov Wolfenstein 3D već je praktično stvorio žanr pucača iz prvog lica nekoliko godina ranije, dok je Doom 1993. godine savršen, donoseći nivo složenosti, raznovrsnosti i dubine za koje niko nije verovao da su mogući sa tehnologijom tog vremena. Mnoge takozvane „klonove Dooma“ su zatim preplavile tržište, kao što su Raven Software-ov Heretic 1994. godine ili veoma hvaljeni Star Wars: Dark Forces, koji se, slučajno, takođe uskoro remasteruje od strane istog tima koji je preradio Rise of the Triad i mnoge druge pucače pre toga: Nightdive Studios. U sred svega toga dolazi ova igra, koja je počela kao nastavak Wolfenstein 3D-a u razvoju od strane vanjskog razvojnog tima Apogee, a zatim je na kraju pretvorena u sopstvenu IP kada je id Software odbacio planove za nastavak, jer je mnogo revolucionarniji Doom bio na pragu izlaska. Rise of the Triad nije bio „klon Dooma“ – da bi bio nazvan takvim, trebalo bi da je crpeo inspiraciju iz brojnih poboljšanja onoga što je kasnije nazvano formulom pucača iz prvog lica iz 1993. godine iz id Software-a. Ali ova igra je evolucija mnogo linearnijeg i ograničenijeg Wolfenstein 3D-a, što joj već daje ozbiljnu konkurenciju, iako deli neke Doom DNK kroz tim koji ju je izgradio – pre svega, Toma Hola, bivšeg člana tima iz id Software-a, koji je napisao čuvenu Doom Bibliju, koja je prvobitno korišćena kao grub plan i dizajn dokumenat za Doom, pre nego što je odbačena u korist mnogo jednostavnije priče i gotovo nikakvog zapleta. S obzirom na to da je on jedan od glavnih tvoraca Rise of the Triad, nije iznenađenje što se mogu pronaći razne sličnosti između ta dva projekta.
Ipak, ovo je kultna igra o kojoj se i dan-danas raspravlja i igra, a ovaj remaster je definitivno nešto što su mnogi ljudi tražili. Kako to? Ukratko, Rise of the Triad oseća se kao vruća košmarna igra pucača, kombinujući relativno jednostavnu i zastarelu geometriju nivoa Wolfenstein 3D-a sa iznenađujućom vertikalnošću baziranom na letelicama koje igrači mogu hodati, sa nekim oružjima, power-up-ima i mehanikama igre koje se gotovo nikada nisu videle ranije – ili od tada, treba napomenuti. Radnja je prilično osnovna, sa specijalnim snagama jedinice HUNT (Visokorizična jedinica Ujedinjenih nacija) koja je poslata da istraži kult na ostrvu San Nicolas. Šta ovo znači za igru je da igrači mogu birati između svakog od 5 članova kao igračkih likova, svaki sa svojim prednostima i manama. Na primer, tu je Doug koji ima veliku količinu zdravlja ali se kreće sporo, ili na suprotnom spektru Lorelei koja je brža i preciznija ali takođe ima manje zdravlja. Ako niste sigurni, izaberite Taradina: on je univerzalan igrač bez stvarno slabih tačaka, ali takođe ni izuzetno visokih statistika bilo gde.
Iskreno, izbor lika igra ulogu samo do određene mere, jer se nivoi igraju na isti način u oba slučaja. Ovi nivoi podsećaju na otvoreniju verziju Wolfenstein 3D-a: prostorije sadrže ravno tlo i zidove i zasnivaju se na kvadratnim blokovima, sa prevladavajućim „2,5D izgledom“ tog vremena, ali sa nekim modernijim elementima kao što je mogućnost gledanja nagore i nadole, nešto što čak ni Doom ili njegov nastavak nisu radili u to vreme. Očekujte uobičajene tajne, vrata za otvaranje i slično, ali najuočljivija promena u odnosu na Wolf3D-ove prostorije na nivou tla je nagla vertikalnost Rise of the Triad-a, postignuta postavljanjem diskastih stepenica, letećih dronova i magičnih trambolina koje igračima omogućavaju da prelaze različite staze na različitim visinama na ovim inače, na papiru, jednostavnim dizajnima nivoa. Ali sigurno nije lako upravljati njima, s obzirom na ikonične lavirinte Wolf3D-a koji su dovedeni na novi nivo zahvaljujući dodatoj vertikalnosti, pokretnim dronovima i još mnogo toga. Igra takođe ima ogroman broj zamki, pokretnih zidova koji mogu zgnječiti igrače, smrtonosnih plamenova, smrtonosnih električnih zamki i još mnogo toga, a uz to ima i otvorene prostore gde ako igrač padne sa terena, padaju do smrti, prilično komično prikazani, s prvim licem koje brzo zumira pozadinu kao da padaju, praćeno prilično komičnim zvukom smrti.
Opisao bih gameplay Rise of the Triad-a kao… prilično haotičan. Veoma brza brzina kretanja, mnogo neprijatelja sa svim vrstama napada iz daljine, i pomenute zamke i power-up-ovi stalno menjaju igru. Power-up-ovi variraju od korisnih do moda za letenje, do smešno prejakih kao što je Božji mod gde dobijamo božanske moći i možemo pretvoriti bilo kojeg neprijatelja u prah samo pokretom ruke, čak i čisti meme power-up-ovi poput onog koji vas čini da skačete gore-dole između zidova sobe kao žvaka, ili smešnog, ali iznenađujuće korisnog „Režim psa“ koji vas pretvara u… psa. I oružja, takođe, počinju prilično standardno sa pištoljima, automatima i slično, ali ubrzo koristimo Raketa Pivu koja ispaljuje 7 raketa u nasumičnom pravcu, ili aproprijatno nazvani Excalibat koji je… doslovno bejzbol palica koja ispaljuje eksplozivne bejzbol loptice. Uz mnogo zamki, vertikalnost nivoa, broj neprijatelja i brzinu igre, često je preplavljujuće iskustvo, ali prilično uzbudljivo. I da stvari budu bolje (ili gore, zavisno o vašim osećanjima), ponašanje neprijatelja takođe je prilično nepredvidljivo, pri čemu neprijatelji često predaju i onda ih možda izdaju ako ih poštedimo, ili čak ostaju na zemlji da lažno umru, samo da bi potom skočili i, ponovo, izdali igrača. Sa toliko projektila i neprijatelja, često je teško čak i pratiti koji neprijatelj je koji, pa ovi obrti dodaju još više ludila već veoma divljoj formuli.
Iako su vizuali igre prilično zastareli, s obzirom da nemaju ni 1993. godine Doom vizuelne i dizajnerske trikove i predstavljaju mnogo sterilniji i ponavljajući izgled, to se ne može reći za audio departman. Soundtrack je MIDI eksplozija energetskih, ali čudnih i eksperimentalnih pesama, a sve pesme su takođe dostupne i preko menija putem praktičnog jukebox moda. Postojao je prilično kontroverzni remake igre 2013. godine, ali jedna stvar koju je sigurno dobro uradio bio je bljesak metalnog soundtrack-a – i to se takođe može uključiti za one koji više vole uništavanje neprijatelja nalik nacistima uz zvuke rifova. Neprijatelji imaju različite glasovne linije, glavni likovi imaju glasove, i sa toliko akcije u svakom nivou, ima dovoljno čudnih in-game zvukova u svako doba, što stvara prilično haotično, ali svojstveno audio iskustvo. Naravno, ovaj remaster donosi mnogo veću rezoluciju nego ranije, optimizovane kontrole, i srećom podržava Quick Resume na Xbox Series X i S, što je igru održalo u mom plejeru prilično dugo.
Ovaj remaster donosi prilično impresivan sadržaj: 4 ogromne kampanje, uključujući potpuno novu napravljenu za ovaj remaster, 5 glavnih likova koje možete birati, pomenuti jukebox, nekoliko opcija i postavki za prilagođavanje igranja na načine koje ranije niste videli, sa čak i klasičnim varalicama iz naslova koje možete koristiti po želji. Iako nije iznenađenje što stari školski nivo uređivač sa PC verzije nije dostupan na konzolama, ovde takođe nema multiplayer ili co-op moda – što je prisutno u PC verzijama. Prilično čudno ispuštanje.
Konačno, Rise of the Triad: Ludicrous Edition je odlična adaptacija za moderne sisteme igre koja, međutim, nije starila tako dobro kao neki drugi klasici. Mnoge zanimljive ideje sukobljavaju se sa ozbiljno zastarelim dizajnom nivoa i mehanikama igre, čak i u poređenju sa originalnim Doom izdanjem iz čitave godine ranije, čineći je više naslednikom Wolfenstein 3D-a sa više vertikalnosti i raznovrsnosti nego nečim modernim i zaista složenim. Faktor nostalgije je visok, a smešna oružja i power-up-ovi ostaju smešni do danas, tako da i dalje mogu preporučiti ovu verziju čudne igre Rise of the Triad fanovima igre iz prošlosti ili samo onima koji, poput mene, ne mogu prestati da posećuju boomer shootere iz 90-ih; jer, zaista, kontrole su odlične na Xboxu, količina sadržaja je fantastična, a ima i mnogo opcija za igranje. Šteta što nedostaju co-op i multiplayer opcije koje postoje na PC-u. Možda postoji mnogo boljih shootera iz tog vremena, ali malo je toliko ludo kao Rise of the Triad, što je verovatno dovoljan razlog da je posetite ili ponovo posetite – iako je možda bolje to uraditi na PC-ju.
