Tržište igara inspirisanih retro estetikom brzo se pretvorilo iz nečega novo u veoma zasićen segment industrije, i sada su već preko decenije prisutni kao svoj ugao industrije. To je prilično izazovan segment u kojem se izdvojiti. To je prilično zauzet ugao.
Po mom mišljenju, to je delikatna ravnoteža između građenja na dizajnu i mehanikama iz tog vremena, istovremeno stvarajući prepoznatljiv identitet. Možete ponovo napraviti Contru, i ako dobro obavite posao, to može biti sasvim dobro. Ali ne možete stati uz velike momke, osim ako nosite svoje vlastite pantalone. Ili tako nešto. Ponekad jednostavno izvalim analogije i nadam se da imaju smisla.
Sa Onikenom, Odallusom i Blazing Chromeom iza sebe, JoyMasher je isprobavao razne stilove u svojim igrama tokom godina. Međutim, te igre jasno podsećaju na svoje uticaje. „Vengeful Guardian: Moonrider“ je njihov najnoviji pokušaj sa retro ukusom. Da li ovaj naslov donosi dovoljno svojih inovacija da napravi ukusan koktel? Dobro, sada ću se zaustaviti.
Najbolje što mogu da učinim kako bih objasnio retro inspiraciju „Vengeful Guardian: Moonrider“ je reći da je to poput mešavine Shinobi 3 i Mega Man X, ali bez borbe na daljinu kao kod bilo kog od ta dva naslova. Igrate kao tužni samuraj Robo-Policajac i vaš cilj je da prelazite platforme kroz nekoliko nivoa bilo kojim redosledom, sa ciljem da eliminirate šefa i preuzmete njegovu moć. „Cyberpunk Shinobi“ možda je najefikasniji način da se to opiše, Moonrider izgleda kao da je žurio.
To ne znači da je „Vengeful Guardian: Moonrider“ derivativan, ali možete prepoznati odakle je inspirisan. I to mi se dopada. Neke od nivoa čak imaju introdukcije poput onih iz raster trkača, pa zna gde mi je srce.
Dok su Oniken i Odallus imali vizuelni stil sličan NES-u, a Blazing Chrome se više uklapa kao arkadna igra iz ranih ’90-ih, „Vengeful Guardian: Moonrider“ je očigledno više Genesis. Možda je tačnija Sega CD, jer muzika i zvuk ne prate baš nijanse FM sintisajzera konzole. Da bi dodatno ojačali ovu estetiku, kratko učitavanje između scena prati logo okretanja diska u uglu. Kao što je nekad bilo kada su se igre pojavljivale na disku.
Iako muzika ide svojim putem, estetika je izuzetno ubedljiva. Dosta pažnje je posvećeno ne samo kvalitetu piksel-arta, već i ograničenjima koja bi Sega CD postavljala. Rotacija sprite-ova se koristi štedljivo, i sve je animirano sličica po sličica umesto upotrebe modernih prečica. Upotreba boja i paralaksnih pozadina takođe je veoma upadljiva, posebno u nivou sa vazdušnim brodom.
Tu je i prilično neverovatan CRT filter. Ne samo da dodaje linije na ekranu, svetlosne trake i zakrivljenost, već ima ivicu koja reflektuje svetlo na ekranu. Možete ga isključiti ako nemate ’90-ih u svojoj duši, ali je prilično impresivan ako vam se to sviđa.
Možete izabrati koji nivo želite da posetite nakon uvodnog nivoa. Nema vam dosta informacija osim brzog opisa nivoa i imena šefa sa kojim ćete se suočiti. „Blazing Chrome“ je bar dao opštu ideju o težini nivoa, ali „Vengeful Guardian: Moonrider“ to izostavlja. Srećom, ni jedan od nivoa nije posebno lak niti posebno težak.
Dobijate dodatne sposobnosti od šefova, što vam može dati prednost, ali ona sa kojom počinjete je dovoljno korisna da nikada zaista ne bude zamenjena. S druge strane, neke od tih moći su mi delovale skoro beskorisno. Najviše sam koristio Darkportal oružje, koje doziva neobičnu pipu koja neprijatelje uspeva nežno zagrliti do smrti. To uzrokuje produženu štetu, posebno ako je aktivirate odmah pored neprijatelja. S druge strane, nikada nisam koristio vatreni bumerang, jer Australiji nikada nisam oprostio šta su uradili. To je dobro oružje, ali uvek ću izabrati pipke kad god je to moguće.
Takođe postoje dodatni čipovi za nadogradnju sakriveni širom nivoa. Možete nositi dva odjednom, i iako obično čine samo manje razlike u igranju, vrede. Postoje čipovi koji vraćaju vaše zdravlje ili energiju kada ubijete neprijatelje, i onaj koji vam omogućava dvostruki skok. Zatim postoji onaj koji vas ubija u jednom udarcu ako vam je potreban taj dodatni izazov.
I možda vam je potreban. „Vengeful Guardian: Moonrider“ nije ni najduža ni najteža igra koju sam igrao; bila retro-inspirisana ili ne. Rečeno mi je da je potrebno oko dva sata da se završi, i sada mogu potvrditi da je to prilično tačna procena. Neki šefovi nisu pružali velik otpor, posebno kada su se suočili sa mojim impresivnim pipcima. Nije potpuno lako, ali mislim da bih je više cenio da je pružila malo više izazova.
U isto vreme, mislim da je deo mog problema to što sam ostao željan više. To možda jeste dobar problem za igru, ali ako me nahraniš premalo palačinkama, neću samo sedeti u zadovoljnom osećaju. Umesto toga, izaći ću i potražiti više palačinki. Pretpostavljam da JoyMasher ima još mnogo šta da ponudi, ali prvi stog palačinki ne dobija bodove jer postoje i druge palačinke. Moraju se oslanjati na svoj sopstveni stog.
Ono što želim reći je da ne mislim da će „Vengeful Guardian: Moonrider“ biti posebno upamćena. Kad pomislim na nju, verovatno će biti u kontekstu celokupne biblioteke igara JoyMasher-a.
To će biti subjektivno, međutim. Čak i ako se neće usidravati u mom umu, „Vengeful Guardian: Moonrider“ je čvrsta retro-inspirisana akciona igra u kojoj imam veoma malo zamerki. JoyMasher je već dokazao svoj talenat sa nekoliko solidnih naslova, i „Moonrider“ nastavlja taj trend. Ne menja scenario za igre koje su ga inspirisale, ali veoma dobro prenosi atmosferu. Ako vam se svideli njihovi prethodni naslovi, možete očekivati isti talenat i ovde. JoyMasher se do sada držao podalje od nastavaka, ali ako bi „Moonrider“ ponovno krenuo svojim putem, rado bih se pridružio iza njega.
