Postoji reč za igre poput The Order: 1886. Iznajmljivanje.
The Order: 1886 deluje kao kolekcija nedovršenih ideja koje su predstavljene na jedan od najvizualno prijatnijih načina. To je tehnička prezentacija, grafička sila koja je, na neki način, gotovo bez premca. Takođe je kratka i razočaravajuće jednostavna pucačina iz trećeg lica koja nudi malo ili nimalo raznolikosti u svom dizajnu susreta, neubedljiva priča koja ne uspeva da ostvari svoju prvobitno privlačnu premisu, i niz iritantnih Quick Time Event sekvenci koje nisu posebno interesantne ni sa gejmplej ni sa aspekta pripovedanja.
Od trenutka kada se pojavi naslovni ekran, The Order počinje označavati da pokušava biti filmski u svom prikazu. Igra se pojavljuje u formatu sa crnim trakama na vrhu i dnu, što je obično rezervisano za filmove. Kada se primeni na video igru, prisilne trake čine da vaš pogled na akciju izgleda mali. Osećao sam se malo klaustrofobično na nekim mestima, jer je bilo teško pratiti akciju. Da li su trake tamo iz umetničkih razloga? Ili su tamo da spreče developerima da zadrže često sjajno izgledajuću igru da radi u punoj rezoluciji? Na kraju, to nije važno. Crne trake su mi smetale, otežavale praćenje akcije (posebno kada neprijatelji budu blizu) i umanjile ukupno iskustvo. Ne želim previše da o ovome govorim, ali igre su sposobne za više od filmova. Kako igre postaju sve vizualno impresivnije, traganje za filmskim platnom čini se slabijim i slabijim ciljem.
Radnja se odvija u fantastičnoj, ali nekako zasnovanoj alternativnoj verziji Britanije 1886. godine. U ovom vremenskom okviru, Red viteških vitezova okruglog stola kralja Arthura još uvek ima uticaj kao ljudi i žene koji su našli načine da produže svoj životni vek na stotine godina. Ili, bar je to implicirano. U ovom prikazu, vitezovi ovog reda bore se protiv polukrvnih – likana, da budemo precizni. To je fensi izraz za „vešticu“, ako niste znali. Da bi se suprotstavili ovoj pretnji, koristiće puno standardnog oružja za video igre, kao što su niz pištolja, nekoliko pušaka i nekoliko više „naučno“ oružja, poput pištolja za lansiranje munje ili komada koji ispaljuje termitski prah na mete samo da bi zapalio taj prah lansiranom svetlećom kuglom, paleći vaše mete tamo gde stoje.
Luksuzniji deo arsenal dolazi zahvaljujući Nikoli Tesli, koji je deo vašeg reda. Luksuzniji deo arsenala se takođe ne pojavljuje previše često, tako da veći deo prljavog posla obavljate veoma standardnim oružjem. Kao i mnoge druge pucačine, većina pištolja u The Order je prilično precizna, što olakšava postizanje pogođenih glava i eliminaciju većine običnih neprijatelja pre nego što postanu pretnja. Osim borbe protiv veštica, što nije ni približno interesantno koliko zvuči i uključuje previše dugmadi na ekranu, najopasniji neprijatelj u The Order je oklopljeni čovek sa puškom. Ljudi sa puškom imaju tendenciju da vas obiđu malo, podnose više štete od većine vojnika i pucaju dovoljno brzo da vas sruše dok još pokušavate da ispalite metak. Lepo je što postoji nešto što vas sprečava da postanete previše udobni iza zaklona, ali lako je da se prilagodite kada znate šta treba tražiti i, generalno govoreći, borba je malo dosadna.
Prelazićete u i iz akcije potpuno bez problema. Nema razlike u vizualnom kvalitetu između isečaka i dela gde šetate, povremeno pucajući na stvari. Nema indikatora na ekranu da ne igrate, osim očiglednih dodira poput promene ugla kamere. Nema vremena za učitavanje između ovih sekvenci. Kao takvo, može se desiti da stojite mirno nekoliko sekundi i shvatite glupu spoznaju „oh čekaj, treba da igram igru sada!“ The Order takođe koristi Quick Time Event sekvence, i do sada ste verovatno već doneli svoju odluku o njima. Oni su relativno bezopasni ovde, ali se i pojavljuju malo prečesto. Pranje dugmeta da dohvatite nož ima smisla, i povremeno pritiskanje slučajnog dugmeta kako bi se ono što bi inače bio isečak završilo vašom mračnom smrću nije najgore na svetu. Samo ne dodaje mnogo akciji, ni. Ne pomaže ni to što su dve, otprilike identične borbe protiv bosova igre samo nešto više od prenaduvanih QTE-ova. Ništa na tome nije uzbudljivo i najbolje što mogu reći o QTE-ovima je da, ako ne uspete, igra će se vrlo brzo vratiti na poslednju kontrolnu tačku i dozvoliti vam da je pokušate ponovo.
Takođe postoje i nekoliko sekvenci prikradanja u The Order, i ovi se pravilno izvode, ali postoji mehanički tajming za ubistva prikrivanja koji je barem donekle drugačiji od normale. Sekvence prikrivanja su prinudne – nema opcije da se puca ako vas uhvate, pa je to trenutno neuspeh i ponovno učitavanje kontrolne tačke kada budete otkriveni. Priča podržava opravdanje za to i sve, ali način na koji se neuspeh sastaje sa brzim uglom vašeg protagoniste koji je pogodio čuvara u lice čini da cela stvar deluje kao da je ispala iz nekog čudnog sveta gde su Laser Disc igre i dalje kralj. Nije dovoljno teško da ove sekvence prikrivanja postanu osnovni problem, ali to je jedna od onih stvari koje ne možete da ne pogledate i zapitate se zašto se to našlo u finalnoj igri. To je oko polovine gotovo kao i način na koji igra dozvoljava da podignete i pregledate objekte, povremeno vas prisiljavajući da ih pregledate tako što ćete pomaknuti levu palicu i malo pomeriti predmet pre nego što vam dozvoli da stavite predmet i nastavite sa igrom. Nikada nisam podigao predmet koji je zaista bio interesantan za pregled iz različitih uglova. Tako da sam se stalno pitao „da li je ovo zaista iskustvo koje su developeri želeli? I ako je tako… zašto?“
Bar izgleda odlično. The Order ima bogato detaljno okruženje koje zaista prodaje kako je ova alternativna verzija Viktorijanskog Londona postala izlomljena i slomljena. Modeli likova izgledaju lepo realistično i osim nekoliko čudnih trenutaka u igri gde su AI likovi zaglavili na ćoškovima ili trčali u zidove iznova i iznova, animacija je izuzetno dobra. Ako ste vlasnik konzole koji mora da vidi grafički spektakl, onda treba da vidite The Order. Likovi i njihove efektne animacije dodatno se podupiru verodostojnim dijalogom i kvalitetnim glumačkim izvedbama ansambla. To je svakako jedna od bolje izgledajućih konzolnih igara na tržištu.
Ali izgledi vas mogu odvesti samo tako daleko. The Order: 1886 deluje kao loša vrednosna ponuda. Nije da je kratak kampanja previše kratak. Trebalo mi je oko šest sati da je završim i osećao sam se kao da lutam na nekim mestima, tražeći sakupljive predmete i pokušavajući da pronađem alternativne puteve ili bilo šta drugo što bi učinilo ovu kampanju dinamičnijom. Čak i na toj dužini, igra i dalje nalazi vreme da reciklira trenutke (kao što su već pomenute borbe protiv bosova) koje nisu bile toliko sjajne prvi put oko sebe, a kamoli drugi. Priča takođe ne drži svoj deo dogovora naročito dobro. Do trenutka kada dobijete informacije o tome šta se stvarno dešava, već ste napola kroz igru. I celo to staje tamo gde se oseća kao kraj drugog čina. Postoji zao lik koji je još uvek van, ali nije dovoljno velik i loš da bi visio na ivici. Umesto toga, čini se da je trebalo da postoji još sat vremena ili tako nešto da stvarno završi stvari. Pored svega toga, nema drugih opcija kada je reč o The Order. Ima kampanju koju možete igrati sami. Ako želite, možete je ponovo igrati kada završite. Možete čak odabrati poglavlje ili kontrolnu tačku da ponovite određeni deo igre. Ali nema drugih režima ili drugih razloga da vas zadrži da igrate.
Postoje stvari koje vredi proveriti, ali akcija deluje polovično realizovano i završićete je za popodne. Neću se pretvarati da nagađam koliko vam znači 60 dolara, dragi čitaoče, ali reći ću da je The Order srednje iskustvo sa nekoliko svetlih treptaja koji samo služe da vas podsete da bi ova igra mogla biti interesantnija da je više njenih ideja bilo potpuno oblikovano. Ako želite da vidite The Order sami, verovatno biste je trebali iznajmiti.
