Makis Adventure Review je nezavisna igra razvijena od strane Zoroartsa, a u njoj kontrolišeš naslovnog protagonista, jednog od dva ajkule odabrane od strane tri sveta bića koja vladaju područjem. Nakon ogromne oluje, otvorila su se vrata podzemlja, oslobađajući zlog Octavia, koji je odmah porazio dve ajkule i preuzeo svet.
Iskreno, nećeš igrati Avanturu Makija zbog njene priče. To nije da je loša, ponekad me je naterala da se nasmejem tokom mojih kratkih, dvosatnih sesija, ali nije baš ciljna grupa za igru. Prvenstveno je platformer koji duboko crpi inspiraciju iz Hollow Knight-a, što je očigledno i pre nego što se zavrte krediti.
Važno je imati na umu da je ovu igru razvio samo jedan čovek, što je sam po sebi ogroman podvig, posebno ako se uzme u obzir da sam imao malo prigovora tokom celog iskustva, od kojih je jedan pisanje. Iako ima zanimljivu premisu, i uživao sam u likovima i dijalozima, moj jedini problem je što je delovalo kao najmanje doterani deo iskustva, sa mnogo ponavljanja, kao da su sve linije bile u prvom nacrtu i nikada nisu bile pregledane. Ponavljam, ipak, nećeš igrati Avanturu Makija zbog njenih dijaloga, a ono što ostaje posle toga je iznenađujuće dobar akcioni platformer koji je zapravo uživanje od početka do kraja. Ova prva igra za Zoroarts na Steamu igra se kao potpuna igra, takva kakvu bih očekivao od iskustava sa većim budžetom i kompanija, sa jedinim naznakama njenog inače nezavisnog porekla ponekad trapave audio i grafičke izvedbe. Iskreno, na nivou igranja, developer je savladao kako manevrisati, održavajući igru zabavnom sa brzim borbenim ritmom koji vrlo jasno podseća na njene korene iz Hollow Knight-a.
Cilj igre je pobegnuti iz zatvora u koji te je Octavio stavio zajedno sa tvojim bratom i krenuti u sakupljanje ajkulinih zuba koji će ti omogućiti da se transformišeš u različite oblike ajkula kako bi rešio zagonetke u tri dungeona. Ukupno, igra ima četiri oblasti za istraživanje, sa brojnim kolekcionarskim predmetima za pronalazak na malim mapama u koje je teško zalutati. Platformiranje podstiče brzo kretanje kroz svaki nivo, osećaj koji je ključan za uživanje u platformerima – Avantura Makija uspeva da bude glatka, sa dobrim gravitacijom i snagom skoka (obe stvari koje su u prošlosti često učinile 2D platformere nezadovoljavajućim).
Za mene, vrhunac iskustva su borbe sa bosovima i njihov dizajn. One su jednostavne, i ništa što već nije viđeno u prethodnim naslovima. Ovaj napred-nazad između borbe i izbegavanja oseća se kao dizajn bosova iz Hollow Knight-a i upravo je to što me je nateralo da provedem desetine sati ponovo igrajući to iskustvo. Mogu biti jednostavni sa predvidljivim šablonima, ali uspevaju da ostanu zabavni i angažovani bez da preterano ostanu, što je veliki uspeh za solo-developera. Ukupno ima osam bosova, i svaki od njih ima svoj trik da ostane interesantan, ali imaju oko dve ili tri sposobnosti koje rotiraju, što ih čini prilično jednostavnim. Iako igra nije namenjena da bude teška (za razliku od svoje inspiracije), to može biti minus za neke, jer je njen jednostavan dizajn vrlo direktan.
Jedan od najboljih delova Avanture Makija je kako ekran deluje tako jasno i glatko; osigurava da celokupno iskustvo borbe ostane besprekorno. Dizajn likova, bosova i napada su svi vrlo dobro napravljeni, držeći ekran slobodnim od nereda koji mogu učiniti borbe sa bosovima napornim i nezadovoljavajućim. Iako je moj omiljeni deo celokupnog estetskog doživljaja kako se animacije Makija osećaju tako glatko i izgledaju tako sjajno. Ovde se javlja blagi raskorak u razvoju igre. Animacije i grafika su sjajne, uz nekoliko sitnih problema, ali dizajn zvuka je bio ogroman promašaj. Većina zvučnih efekata deluje kao da su na nižem nivou kvaliteta, i iznenadio sam se što su mnogi audio fajlovi dozvoljeni u finalnom proizvodu – posebno zvukovi urlika bosova… Ne znam ni kako da objasnim. Nije dobro. Dok ne istražuješ tri dungeon-a ili se boriš sa bosovima, možeš učestvovati i u zabavnim mini-igrama koje su raspršene širom sveta. One skoro i nemaju nikakvu svrhu, ali rangiraju te od zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja, i jednostavno je previše zarazno ne pokušati ih sve osvojiti u zlatu. Mini-igre su bile zabavne i uzbudljiva pauza od akcione-platformske igre, ali nisu se činile kao „neophodne“ pauze u već inače kratkom naslovu; svaka je bila uživljiva na svoj način, podsećajući na one koje igrate u Igraju Dvoje sa svojim kooperativnim partnerom.
Trenutno postoje tri moda kroz koje možeš igrati – Story mod, koji ti daje oko dva sata igranja za tvoj prvi put (sakupio sam sve i završio ga za dva sata); Racing Mode, koji ti dozvoljava da se takmičiš sa prijateljem na tri linearna kursa; i Boss Rush. Iako bi se moglo činiti da je sve ovo bačen budžet koji je mogao otići na produženje story moda, glatko kretanje igre ima potpuno smisla za Racing Mode, i istini za volju, proveo sam malo predugo igrajući Boss Rush.
Uprkos svojim manama, lako je prevideti ih. Sa cenom od £8.50, Avantura Makija je naslov koji sam zaista uživao i puno se zabavio; iako je samo avantura od dva sata, stavila je Zoroarts na moj radar za bilo kakve nadolazeće projekte. Biću tu da isprobam sve što sledi posle Avanture Makija – to je impresivan uspeh za solo-developera, i ne mogu da se ne zapitam šta će doći sa više godina iskustva.
