Bila je 1997. godina i desetogodišnji ja bio je opsednut sa dve stvari, dinosaurima i video igrama. Zamislite moje uzbuđenje kada je najnoviji broj časopisa GamePro stigao u moj sandučić obaveštavajući me o nadolazećoj igri u kojoj mogu da se šetam među dinosaurima. Bio sam uzbuđen, da kažem najmanje.
Sada, 18 godina kasnije, ista ta igra koju sam obožavao kao dete ponovo je izdata za PC i moje unutrašnje dete je istovremeno srećno i tužno; srećno što sam ponovo mogao da igram Turok: Lovca na Dinosauruse, a tužno jer jednostavno nije savršen kao što se sećam.
Većina ljudi pamti Turok: Lovca na Dinosauruse sa Nintendo 64 konzole, ali takođe je postojao i port za PC koji je izdat 1997. godine. Ova najnovija verzija kombinuje najbolje delove oba izdanja i spaja ih sa potpuno novim engine-om kako bi se napravila definitivna PC verzija. Ipak, nemojte očekivati mnogo novina jer je celokupno iskustvo veoma slično N64 verziji: ista muzika, ista prosečna grafika i isti šifre za varanje. Samo igrajući igru, verovatno ne biste primetili razlike osim ako ste nedavno odigrali N64 verziju, što definitivno nisam.
Pucnjave 1997. godine su se odvijale mnogo drugačije nego danas: nema beskonačnih života ili regeneracije zdravlja i bolje budite spremni da sakupljate ključeve; Turok je klasičan pucaroški naslov u svakom smislu. Nivoi deluju ogromno i otvoreno zbog toga što su većina nivoa dizajnirani kao da ste napolju na vrlo stenovitom, ali glatkom terenu. Nivoi nude razgranate staze, mada mnoge vode samo do tajne ili oružja na slepom putu, ali možete istraživati slobodno u većini područja kako želite, kao i putovati između nivoa koristeći portale na kraju prvog nivoa. Iako nije potpuno otvoren svet, Turok je svakako daleko od hodnika Doom-a, bar do poslednjeg nivoa igre kada stvari postaju nešto linearnije i zatvorenije.
Nema mnogo unutarnje naracije u Turoku. Američki domorodac naoružan oružjem koje se kreće od luka i strela do modernog oružja i vanzemaljske tehnologije bori se kroz talase ljudi, dinosaura i ciborga kako bi zaustavio zlu osobu da preuzme svet. Iskreno, priča uopšte nije bitna; prava privlačnost su delovi u kojima pucaš. Gađanje dinosaura je prilično zadovoljavajuće, iako više podseća na klasični Unreal serijal nego na Destiny. Animacije smrti ljudi su neke od najboljih u bilo kojoj FPS igri; posebno mi se sviđa kada uhvate za vrat dok krv prska. Sadistički, znam.
Jedini put kada se pucanje oseća zamorno je kod bossova koji gutaju metke i neprijatelja iz kasnijih delova igre. Kako igra napreduje, konstantno vas nagrađuje novim oružjem koje pomaže, uključujući neka sa preteranim, ekranom ispunjavajućim eksplozijama. Čak i sa oružjem najvišeg ranga, bossovi i dalje mogu biti naporni.
Ako osećate nostalgiju za najgorim delovima retro igranja, sigurno ćete se zabaviti ovim; spašavanje igre i dalje zahteva pronalaženje kontrolnih tačaka. Morate ručno izabrati slot za čuvanje i – baš kao na N64 – da biste ponovo učitali sačuvani snimak, morate započeti novu igru, a zatim pauzirati i izabrati svoj snimak za učitavanje. Osim igranja igre u širokom ekranu, postoje i neka druga poboljšanja, iako ništa značajno, i dalje ćete viđati iste ružne teksture koje se koriste iznova i iznova. Opcije su uključene za vidno polje i novu, dužu udaljenost pogleda koja i dalje održava maglu u daljini na većini nivoa.
Ne morajući se baviti samo time da vidite kratku udaljenost ispred vas zbog magle, igra postaje dosta lakša, pogotovo kada neprijatelji ne primećuju vas dok im se ne približite, a svi se čini da oružja imaju neograničen domet. Iako postoji opcija za smanjenje udaljenosti pogleda – time približavajući maglu vama – ne čini se da je dovoljno da replicira osećaj N64 iskustva iznenađenja neprijateljima koji izlaze iz magle samo nekoliko metara ispred vas.
Povećana udaljenost pogleda zaista rešava jedan glavni problem originalne verzije; retko je potrebno podizati preklopnu kartu na ekranu. Sećam se da sam igrao na N64 sa mapom na ekranu veći deo vremena zbog gubljenja u magli i neznanja gde dalje da idem, iskustvo koje radije ne bih ponovo proživeo.
Iako unutar mene desetogodišnje dete želi da se pretvara da je Turok: Lovac na Dinosauruse savršen i najbolja pucačka igra svih vremena, moram priznati da nije i ova verzija nije ništa posebno. Ako želite da se ponovo podsetite retro iskustva sa nešto boljom udaljenosti pogleda, stabilnom stopom od 60 fps i znatno boljim sistemom kontrole, slobodno je nabavite. Ako ste više naviknuti na savremene FPS igre, najbolje je ostaviti ovu zakopanu u prošlosti.
