Nema pravog lakog načina da se ovo predstavi, pa da pređemo na glavni događaj: „The Wreck“! To je 3D vizuelni roman i najnovija igra francuskog razvojnog tima The Pixel Hunt, poznatog po izdavanju igara poput ambiciozne i potresne igre „Bury me, my Love“. Takođe imaju iskustvo u javnom emitovanju i TV produkciji, nešto što će postati sasvim jasno kako počnete da igrate „The Wreck“.
Igrate kao Junon Demange, mladi scenarista koji je pozvan u bolnicu, pošto njena majka, poznata umetnica Marie Demange, doživljava aneurizmu. Kako je Junon imenovana kao sledeći srodnik da donese odluku o nezi – nešto što Junon nije znala – svedočite njenim unutrašnjim razmišljanjima i mislima o svojoj porodici i voljenima. Uz to ide okvirna priča o saobraćajnoj nesreći, pri čemu su plutajući predmeti unutar prevrnutog automobila portali do pretpostavljenih sećanja koja će pomoći u donošenju njenih konačnih odluka u vezi sa majkom.
Najbolji način da se u početku opiše „The Wreck“ je „šarmantan“. Postoji određen nežan dodir u svakom delu uvoda, bojama koje se koriste, lokacijama i mirnom glasu Junon koji postavlja scenu. To se divno kontrira udarcima u stomak koji će biti postavljeni kasnije i savršeno je prateće sredstvo za vrstu vizuelnog romana koju „The Wreck“ želi da bude: sveže, uzbudljivo i sa vrstom oštrine koja je prijatno iznenađenje, ako ništa drugo.
Igru možete klasifikovati kao prilično kinematski i istovremeno statični vizuelni roman. Linearnost priče znači da će svi odgovori dovesti do istih zaključaka, ali između opcija za odgovor, vizualni tekst će plutati na ekranu kako bi igrač mogao da klikne i pruži komentare i druge odgovore za sledeću odluku. Međutim, neki od ovih znakova neće biti interaktivni prvi put kada ih vidite; ne dok niste prisiljeni da gledate kako Junon doživljava stravičnu saobraćajnu nesreću, nakon čega se vreme usporava i morate da kliknete na plutajući predmet u ruševinama da biste nastavili.
Odavde ste u sekvenci sećanja, mnoga od ovih majstorski režirana kako bi povezala šta se upravo dogodilo sa prošlim događajem u životu Junon. Iste opcije za odgovor kao pre pojavljuju se, van redosleda i na različitim mestima kako bi se prinudilo ponovno igranje kroz delove igre, dok Junon priča o svom životu i ključnim trenucima koji definišu njen karakter. Kada završite, odmah ćete se vratiti na mesto gde je bio tekstualni znak da nastavite priču, čekajući sledeći put kad se to dogodi.
Iako konstantno ponavljanje ciklusa da biste pronašli tekstualne znakove na različitim mestima scene može izazvati zabrinutost zbog ponavljanja – posebno jer vam nije dozvoljeno da izađete dok ih sve ne pronađete – „The Wreck“ uspeva da zaobiđe ove probleme. Nije samo to što je pisanje konstantno snažno, Junon se otvara za ovu entitetu, već je i način na koji se mehanika povezuje sa pričom. Junon sarađuje sa igračem da pokaže svoju prošlost, ne da je menja, već kako gradi odlučnost za potencijalne buduće sukobe.
Sa tim rečeno, pomaže i to što je Junon Demange jedan od najbolje napisanih likova ove godine, zaista fascinantan lik za proučavanje. Način na koji se njen blasé, ali istovremeno dramatični tonovi sudaraju dok se suočava sa svojim odlukama i prošlošću je pravo čudo za gledanje, njena neustrašiva odlučnost nikada ne prelazi u odbojnu ravnodušnost. U isto vreme, „The Wreck“ se ne boji da pokaže ranjivost u njenim koracima, kako to dolikuje sukobu unutar porodice, gde biste to očekivali, a ipak to može doći kao prijatni šok dok se razmenjuju oštre reči.
Postoje trenuci kada vas može izgubiti. „The Wreck“ se ne stidi da spominje druge medije u pokušaju da humanizuje Junonine ukuse ili da brzo pozdravi, ali mnogo toga deluje kao providno. Nije da ne možete pomenuti filmove „Manchester by The Sea“ ili „Eternal Sunshine of The Spotless Mind“ da biste objasnili kako se Junon nosila sa tugom, ali to zauzima prostor površne usluge usnama. Oba ova filma zauzimaju različite pristupe tuzi, što se, iako se odnosi na priču, poslednji ne uklapa u kontekst scene, čak i uz objašnjenje.
Režija igre i storyboarding takođe mogu da budu malo umanjeni stilom animacije, što ne umanjuje vizuelni deo potpuno. Iako je sama vizualna orijentacija privlačna, posebno kada se upari sa sanjivijim sekvencama, određeni elementi poput govora tela i emocija su zanemareni u intenzivnim trenucima. Najviše što ćete dobiti je lagano podizanje obrve Junon, njeno lagano guranje noge unapred, što zaista ne prenosi neke od njenih ranjivijih trenutaka.
Međutim, ovo nije dovoljno da umanji priču „The Wreck“ ili ključne događaje, jer su svi fenomenalni. Ka kraju, igra izvlači svoje najjače adute, vrhunac kojeg je srceparajući monolog postavljen protiv igranja na mnogo sentimentalniji način. Kontekst postoji, izvođenje je duboko, i rezultat je jedna od najboljih sekvenci koje sam video u bilo kojem obliku medija u poslednjih nekoliko godina. S tim svežim u pamćenju, spremni ste da doživite završetak, a zatim…?
Bez ulaska u spojlere, iako razumem i cenim više opcija koje možete izabrati za završetak, to vas zapravo ne priprema za ono što se događa nakon toga. Ne radi se o emociji koju osećate, već o potpunom preokretu kako bi se prenela priča koju ste upravo posmatrali. Sve te komentare o cikličkom ponašanju, sistemskom zlostavljanju, čistoj agoniji kroz koju su Junon i njena porodica prošli, sve to deluje… opet, bez spojlera, besmisleno posle toga.
Istina je, priznajem, neko vreme sam se mučio oko toga šta to znači, ili da li uopšte ima ikakvog značaja. Bez obzira da li je u pitanju pismo za budućnost ili lekcija za vekove, njegova izvedba je debata koja me je ostavila razmišljajući danima između mene i sagovornika. Nakon nekog vremena, počeo sam da cenim osveženje koje sam shvatio, a to je činjenica da je „The Wreck“ izazvao takvu diskusiju; ne samo zbog završetka, već i tema koje nosi u sebi.
