Iako ima odanu bazu fanova, franšiza Spellforce uvek je malo letela ispod radara. Od kako je serija pokrenuta 2003. godine, pojavilo se više od desetine nastavaka, ekspanzija i poboljšanih izdanja starijih igara. Pre dvadeset godina, Spellforce je doneo nešto novo. Bio je hibrid dva izuzetno popularna žanra tog vremena. Kombinovao je izgradnju baza u stvarnom vremenu sa akcijom isometričnih RPG-ova. Iako nije imao nikakve veze sa IP-ovima Blizzarda, Spellforce je bio kao kikiriki kolač od Warcrafta i Diabla. Sa Spellforce: Conquest of Eo, formula se promenila. Na bolje, ili ne baš?
Ako igrate igre već neko vreme, primetićete da se žanrovi uzdižu u popularnosti neko vreme, da bi gotovo nestali kada se pojavi sledeći hit. Kada je originalni Spellforce pušten, svi su pravili isometrične akcione RPG-ove i RTS igre. Sada izgleda da gotovo svaka druga igra ima sistem poteza. Dakle, možda i nije iznenađenje da su se developeri igre Spellforce: Conquest of Eo odlučili i za tu vrstu sistema poteza. Igre trebaju godine da se naprave, pa nije kao da su dobri ljudi u Owned by Gravity i THQ Nordic brzo želeli da naprave brzu zaradu. Više je kao slučaj da veliki umovi razmišljaju slično. Conquest of Eo i dalje ostaje žanrovski hibrid. Spaja 4X-sličnu strategijsku mapu sveta sa borbama na poteze.
Kampanja postavlja igrača u ulogu naučnika čarobnjaka čiji je zadatak da završi posao svog mentora. Tokom igre, vaš lik postaje moćniji dok istražujete svet Eo, borite se protiv suparničkih čarobnjaka iz The Circle i pokušavate da kontrolišete Allfire, svevažanu magičnu resursu. Što se tiče priče, radi ono što treba. To je sasvim adekvatni mehanizam za vođenje igre. Ima dosta pozadinskih priča, frakcija sa ambigioznim namerama i mnogo sporednih misija osim kampanje. U odsustvu govorne glume, međutim, priča ima tendenciju da se povuče u drugi plan.
Gde Spellforce: Conquest of Eo dolazi do izražaja je igranje. Na strategijskom sloju, krećete se svojim čarobnjakom po mapi, sakupljate resurse, otključavate nove jedinice i borite se. Umesto stalne kućne baze, vaša čarobnjačka kula je pokretna. Osim što nadograđuje jedinice i odmara vašeg lika, kula može pomoći i otključavanju novih vrsta jedinica ako je unutar svog uticajnog polja. Naravno, pomeranje kule nosi rizik i nagradu. Košta resurse za pomeranje i ranjiva je. Iako to nije prava RTS igra, možete otključati nove strukture oko svoje kule i kućne baze, i možete zarobiti i kontrolisati izvore prihoda. Conquest of Eo ima tri vrste valuta: zlato, mana i istraživanje. Jedna od jačih strana igre je pronalaženje ravnoteže između složenosti i dubine, a ekonomski model je odličan primer.
Igrate kao jedan od tri tipa čarobnjaka (ili svoju sopstvenu kreaciju), uključujući Necromancera, Artificera i Alhemika. Tri početna čarobnjaka su dovoljno različiti da opravdavaju višestruke prelaske. Kad god mi se pruži prilika, uvek ću izabrati tip Nekromancera, sa sposobnošću da pozivam moćne vojske mrtvih čudovišta. Bez obzira na to koji tip lika izaberete, postoji desetine novih jedinica za otključavanje i zapanjujući niz cool moći, čini i predmeta. Borba je izuzetno dobro izbalansirana, sa konzistentnim pristupom kamen-škare-papir za postavljanje određenih jedinica i magičnih moći protiv The Circle.
Za nestrpljive, bitke se mogu automatski završiti. Međutim, susreti u Conquest of Eo su povoljno malih veličina. Čak i najduža borba istrošenosti nije duža od 15 minuta. Najčešće sam se odlučivao da zaronim i vodim svoje trupe kroz borbu.
Bilo da se nalazite na strateškoj mapi ili usred bitke, Conquest of Eo izgleda šareno i privlačno. Ima zanimljiv umetnički stil koji balansira detalje sa stilizovanim fantazijskim izgledom. Efekti čarolija su fantastični, a neprijatelji su zanimljivo dizajnirani.
Dizajn zvuka i muzika su malo razočaravajući, međutim. Nedostatak glasovne glume i prilično osnovni zvuk – bar ponekad – deluje kao da potiče iz manje doterane igre. Muzika, nadahnuta keltskom visokom fantazijom, sasvim je adekvatna, ali nije dovoljno jaka da postoji izvan igre.
S obzirom na sve njene pokretne delove, korisnički interfejs igre je model jasnoće i preciznosti, a dobro je optimizovan i za kontroler.
Fanovi franšize Spellforce možda će se snebivati odsutnosti uobičajenih mehanika mešanja RTS-a i RPG-a. Spellforce: Conquest of Eo skače na voz igara sa sistemom poteza, ali igra je jednako uzbudljiva kao i prethodni ulazi u seriju. Samo je drugačija. Čak bi i igrači malo umorni od prekomerne količine RPG-eva sa sistemom poteza trebalo da je isprobaju, jer je borba u igri pristupačna i zabavna. Iskreno, lično se nadam da će sledeća numerirana igra u franšizi ponovo krenuti svojim korenima, ali ova promena kursa ima svoje čari.
