Persona 3 je, hteli to ili ne, pripada jednom prošlom vremenu. Prvi put objavljen za PS2 2006. godine, pre nego što je dobio ažuriranja u vidu FES i Portable verzija, ovaj RPG gigant pomogao je u uspostavljanju žanra simulacije društvenog života srednjoškolaca i izazovnog dungeon crawlera po kome je Persona danas poznata širom sveta. Igra kombinuje odličan sistem borbe i gotsku atmosferu serijala Shin Megami Tensei u okviru savremenog iskustva mladosti, gde ste na svakom koraku smatrani autsajderom, boreći se da se uklopite i uzvratite udarac društvu.
Persona 4 i 5 gradile su na ovim temama sa veličanstvenijim okruženjima i likovima u mešavini urbanih i ruralnih pejzaža, ali Persona 3 se oduvek osećala drugačije. Stigla je u savršeno vreme i na savršeno mesto, tokom ranog doba interneta, dok je digitalna tehnologija počinjala da ostavlja analogni svet iza sebe.
Igra je melanholični psihološki horor prožet nizom kičastih frizura i stilizovanih preklopnih telefona (flip-phones), prožet mutnim statičnim šumom CRT televizora na izmaku snaga. Povlačenje Persona 3 u budućnost je istovremeno blagoslov i prokletstvo. Reload je izuzetan, ali u nastojanju da dobije moderan sjaj, iza sebe ostavlja veliki deo onoga što je njen identitet učinilo toliko ikoničnim.
Remasterovano uništenje
Ovaj remake je dugo tražen od strane fanova i postiže sve što biste od njega očekivali. Kreiran je celokupno iskustvo u Unreal Engine 4 endžinu, bazirajući većinu svoje estetike na čistom i stilizovanom izgledu igre Persona 5. Dizajni likova su ažurirani sa odgovarajućim šarmom, dok su okruženja mnogo svetlija i čistija nego ikada pre. Međutim, na nekim mestima Persona 3 Reload može delovati iznenađujuće pusto i bezlično.
Vaša spavaonica, prostor u koji se vraćate svake noći pre nego što skočite u Tartarus, ili da provedete vreme s prijateljima u mirnim večernjim satima, posebno pati ovde. Nema dušu, a ovaj opadajući karakter se može primetiti dok lutate hodnicima srednje škole Gekkoukan ili se upuštate u Iwatodai Mall radi kupovine. Muzika, likovi i opšta mehanika ostaju netaknuti – često poboljšani – ali čini se da nostalgična veza sa originalom otežava cenjenje onoga što je Atlus ovde uradio, ili barem njeno sagledavanje kao definitivne verzije ovog emo klasika.
Na sreću, nedostatak duše u vizualima lako je prevideti nakon desetak sati, i ubrzo postaje norma u ovoj ažuriranoj viziji. Iako mu nedostaju dodaci pronađeni u FES ili Portable verzijama, Reload uspeva da ispriča kompletnu priču s likovima kojima sam se već divio. Videti ih oživljene sa ažuriranim dizajnom i novim, zvezdanim vokalnim izvedbama učinilo ih je još jačim. Atlus je možda oštetio umetničku viziju prilikom prelaska na Unreal, ali ispod svega čeka isto srce emocija, izgrađeno od dirljivih tema i izuzetnih karakternih lukova koji su igru učinili onim što je bila pre 18 godina.
Ništa nije nepotrebno ažurirano da bi se izbeglo uvrede, mada je Junpei Iori primetno manje čudan perverznjak ovoga puta. Umesto toga, dodatne scene i proširene društvene veze (Social Links) omogućavaju Persona 3 da dostigne svoj pravi potencijal u smislu pripovedanja, noseći svoje morbidno nadežnjive ideje dalje nego ikada pre.
Često sam se zatekao kako obilazim kampus nakon časova kako bih se uverio da nisam propustio nijedan opcioni razgovor, mada vaš ažurirani mobilni telefon odlično obaveštava da li neko iz vašeg društvenog kruga želi da se nađe. Isto važi i za poznate prodavce i poslove – dobijate kontekstualna obaveštenja o novim artiklima na zalihama, društvenim vezama ili pozivima za honorarni rad, što je jedno od mnogih sjajnih poboljšanja kvaliteta života (Quality of Life improvements).
Poboljšanja borbe i repetitivni Tartarus
Naravno, značajan deo vašeg vremena biće proveden u borbi protiv Senci (Shadows) u masivnoj kuli poznatoj kao Tartarus, čudan spomenik koji se pojavljuje samo tokom Mračnog Sata (Dark Hour). Persona 3 je ozloglašena grindy i repetitivna igra kada je reč o dizajnu dungeona, a Reload je itekako svesna ovog nedostatka. Sistem borbe je besprekoran i lako je dominantno poboljšanje koje Reload donosi.
Ono što najviše impresionira je to koliko su njeni temelji slični i posle svih ovih godina. I dalje kontrolišete kvartet srednjoškolaca sposobnih da prizivaju moćne Persone, od kojih je svaka opremljena elementalnim snagama i slabostima koje igraju integralnu ulogu u ritmu „kamen-papir-makaze“ svakog susreta. Nakon nekog vremena ovo postaje rutina, mada nova mehanika poznata kao „Theurgy“ dodaje dobrodošao osećaj spektakla.
Nakon punjenja merača ispunjavanjem određenih parametara, kao što su nanošenje kritičnih napada i lečenje saveznika, likovi mogu da izvode razarajuće akcije ili isceliteljske čini koje preokreću borbu u vašu korist ako se pravilno koriste. Svaki napad je prelepo animiran i lično odgovara svakom liku. Mitsuru Kirijo klizi preko bojišta na ledenom avionu pre nego što iseče protivnika u trake, kulminirajući tako što se diže na zaleđeni tron i ruga se neprijateljima odozgo.
Nažalost, sam Tartarus je i dalje dosledno repetitivan u vizuelnom dizajnu i rasporedu. Začinjen je dodatkom uništivih delova okruženja koji nude nagrade, uz veći broj kovčega sa blagom i izazovnih neprijatelja, ali i dalje ulazite na sprat, tražite izlaz i grindujete dalje dok ne stignete do teleportera.
Neverovatno je videti doslednije razgovore među likovima dok istražujete, kao i nove buffove koje pruža Fuuka i koji vam omogućavaju da izbegnete neprijatelje, ali iznenada izgubiti bitku ili morati ponovo da se penjete na nekoliko spratova nije zabavno – to je frustrirajuće. Način igranja je ovoga puta malo lakši, pri čemu Hard težina odgovara Normal podešavanju u poređenju sa originalom na PS2. Ipak, i dalje je prilično izazovna, tako da ne brinite.
Reload ne izmišlja točak Persona 3 ponovo, već unapređuje njen motor pre nego što ga ponovo gurne na put. Iskustvo koje sam igrao kao tinejdžer je relativno netaknuto, sve do postavljanja u 2009. godinu i periodičnog pristupa životu u srednjoj školi. Isijava nostalgičnim komforom u izražavanju mladosti i samousavršavanju, čak i ako se mračniji aspekti njenog vizuelnog dizajna i rada na likovima ne uklapaju uvek s preteranim stilom pozajmljenim iz novijih delova serije.
Atlus pokušava da svoje gotsko remek-delo poslušno uskladi sa onim što je Persona postala, čak i ako to znači ostavljanje iza sebe njenih definišućih osobina. Za RPG koji se proslavio čvrstim prkošenjem svim očekivanjima, razočaravajuće je videti da Persona 3 Reload rado pristaje na kompromise.
Ipak, zanemarujući nedoslednu grafiku i nedostatak ženskog protagonista koji smo imali u Portable verziji, ovo ostaje solidan način uživanja u jednom od najboljih RPG-ova u poslednje dve decenije. Pisanje je oštrije, borba je zadovoljavajuća i oživljava ovaj svet na načine koji pre nekoliko generacija jednostavno nisu bili mogući. Reload možda nema svoj prepoznatljiv „grubi rub“, ali oni koji prvi put dolaze na nju naći će mnogo toga za ljubav.
Zaključak
Persona 3 Reload uspeva da modernizuje gejming klasiku, donoseći besprekoran sistem borbe, prelepe menije u stilu Persona 5 i značajna poboljšanja kvaliteta života (posebno kroz komunikaciju putem mobilnog telefona). Međutim, u tom prelasku na Unreal Engine 4 i čistiju estetiku, gubi se deo mračne, gotske atmosfere koja je definisala originalnu igru, posebno u dizajnu spavaonice i hodnika škole. Iako nedostaju dodaci iz FES i Portable verzija (poput ženskog protagonista), Reload nudi oštriju priču i zadovoljavajuće iskustvo igranja, čineći je jednom od najboljih opcija za nove igrače da iskuse ovaj kultni RPG.
