Nažalost, delimično je nezgodno što su Black Eye Games i Team Nadir izabrali ime „Nadir“ za svoju igru. Prema Oxford English Dictionary, „nadir“ znači „najniža ili najneuspešnija tačka u bilo kojoj situaciji“. Pa, nije daleko od istine…
„Nadir: A Grimdark Deckbuilder“ je veoma stilizovan roguelike deckbuilder, baziran oko grada Nadir u dubinama Pakla. Vaš zadatak, kao jednog od grupe zamjenjivih i nespojenih likova, je da se spustite kroz krugove Pakla kako biste stigli i porazili bosse koristeći karte sa moćima koje dobijate pobeđujući nižerangirane stanovnike
Do sada, sve je prilično uobičajeno – Dante susreće tetovažarnicu. Ono što izdvaja „Nadir“, međutim, jeste to što su sve karte u vašem arsenalu podeljene na dve polovine: crvenu i plavu. Kako igrate, napadate neprijatelje ciljajući ili plave ili crvene karte u njihovoj ruci sa odgovarajućom polovinom karte u vašoj ruci.
Ako dovoljno puta ciljate kartu, aktiviraćete njen napad, što omogućava zaista taktičke strategije u igri. Želećete da planirate kako da izbegnete statusne oštećenja, poput krvarenja koje vam nanosi štetu svakog poteza ili kontrapad, koji omogućava neprijatelju da uzvrati na vaš sledeći potez.
Ako ne želite da napadnete bilo koju od karata iz straha od protivnapada, možete promešati ruke i svoje i neprijatelja za niz novih karata, uz manju kaznu koja se menja na osnovu neprijatelja.
Nakon što pobedite neprijatelja, možete izrađivati kartu (pretpostavljamo) od njihovih ostataka i dodati je u špil, a zatim se spustiti u dublji krug Pakla.
Iako sve to čini zanimljiv set mehanika, na kraju je razočarano veoma nezadovoljavajućim iskustvom.
Postoje tri lika koje možete odabrati, počevši sa Jeanne d’Arc. Nema stvarnog razloga zašto je ona, ili zašto vam plivajuća glava Friedricha Nietzschija daje tutorial. Slično tome, nema razloga zašto je Vlad Tepeš (poznat kao Drakula) naredni otključani lik, uzimajući u obzir njihov stil umetnosti inspirisan tetovažama. Bar Vlad ima vampirske sposobnosti; ne postoji ništa što bi povezalo Jeanne sa njenim likom, što čini celu stvar jednako neubedljivom koliko i ciničnom.
Vratimo se Nietzscheu, filozof daje razumnu analizu osnovnog gejmpleja, ali ono što sledi je loše objašnjena serija mehanika. Na primer, ne objašnjava šta neki od mehanika na kartama rade sve dok ih ne upotrebite i ne pređete na pravi deo ekrana u sledećem potezu – nešto što nije najlakše na onome što je vrlo prilagodba sa PC-a na Switch. Ponekad se pojave pri pomeranju miša, ponekad ne, i pošto nema kontrola na dodir u ručnom režimu, osuđeni ste na borbu sa korisničkim interfejsom.
I van borbe je jednako loše – trebalo mi je solidnih 30 minuta da shvatim da ako se pravim da napuštam rundu rano, mogu povratiti 10% svojih zdravstvenih bodova bez kazne – nešto što nigde nije objašnjeno gde god da tražim. Takođe postoji prodavnica gde možete nadograditi svoj špil, ali srećno da je pronađete…
Nažalost, Nietzsche vas ne upozorava na upitne odluke u gejmpleju koje su programeri preuzeli, kao što je brutalna kriva težine, kažnjavanje bossovi ili potpuno nakalemljen mehanizam izgradnje grada koji vam služi između rundi.
Dakle, ako bismo darežljivo rekli da igra ima priču – vaš zadatak je da pobegnete iz Pakla porazivši bossove na kraju runde – zašto trošimo resurse da bismo izgradili grad iz kojeg pokušavate da pobegnete? I ako gradimo ovu fantastičnu utvrdu iz koje ćemo pokrenuti svoje napade, zašto je ovaj mehanizam izgradnje toliko jednostavan? Uprkos svojoj stilizovanoj slavi, ovo izgleda kao da je ispalo iz igre LucasArts iz 1990.
Jedina prava dobra stvar u igri su vizuali, koji izgledaju prilično fantastično, mada potpuno nisu povezani sa likovima koje predstavljaju.
Ako volite veoma sporu i tešku šetnju kroz Pakao-tetovažarnicu, roguelike deckbuilding igra „Nadir“ može biti igra za vas. Ali ako želite nešto zaista zabavno i zanimljivo za igranje, ovde ga nećete pronaći.
