Kreatori Remember Me se vraćaju sa epizodičnom avanturom koja pokazuje Heavy Rainu i Telltale Games kako se tačno priča interaktivna priča.
Nismo obožavaoci Heavy Raina i Beyond: Two Souls, da stavimo stvari blago. Ali kako smo uvek isticali, ta averzija se ne bazira na činjenici da ne sadrže nikakve tradicionalne akcione segmente ili zagonetke za rešavanje. Ne volimo ih zato što su igre koje su skoro u potpunosti fokusirane na priču, a ipak je ta priča užasna. Life Is Strange, međutim, predstavlja mnogo uspešniji pokušaj modernog kinematografskog avanturističkog žanra.
Nisu samo nelogične zaplete i jeftine dijaloge ono što smatramo nepodnošljivim u igrama kompanije Quantic Dream, već i odnos prema likovima koje možete igrati, čija pozadina i motivacija su ciljano zadržani od vas kako bi se izveli iznenadni zapleti poput filmskih. Life Is Strange se, međutim, ne oslanja na takve jeftine trikove, i iako nismo imali jasnu predstavu o tome šta se dešava do kraja ovog prvog epizode, znamo da smo uživali u putovanju i da želimo videti šta će se dalje dešavati.
Life Is Strange je delo francuskog razvojnog tima Dontnod (čudno, i Quantic Dream je francuska), koji se možda sećate iz obećavajućeg, ali duboko nesavršenog Remember Me. Pretpostavili smo da će loša prodaja igre zapečatiti sudbinu razvojnog tima, ali bili smo veoma srećni što smo videli da su preživeli, s obzirom na to da smo bili veoma impresionirani kada smo se sastali sa kreativnim direktorom Jean-Maxime Morisom 2012. godine; i sada je jasno da je avantura sporog tempa mnogo bolji izbor za talenat kompanije od akcione igre.
Life Is Strange će biti izdan u pet odvojenih epizoda tokom godine, u stilu raznih avantura kompanije Telltale Games. Zapravo, igra ima više zajedničkog sa igrama poput The Walking Dead nego sa Heavy Rainom, ne u smislu zombija, već u naglašavanju interakcije sa likovima i važnosti, i (krajnjeg) trajanja igračkih izbora.
Igrate kao 18-godišnja studentkinja fotografije po imenu Maks, koja se kratko nakon što se vratila u svoj rodni grad kako bi studirala, suočava sa bizarnim shvatanjem da može vraćati vreme unazad. Može to da radi samo nekoliko minuta unazad, ali to joj omogućava da uradi sve, od varanja na času do zaustavljanja nečijeg ubistva u devojačkim toaletima.
Ovaj događaj se sugeriše kao katalizator za njene moći, ali iako se čini da ima mnogo više stvari u vezi sa tim nego što se to naznačuje u prvoj epizodi, naslovljenoj Krysalis, ne nudi prave tragove i samo nekoliko konkretnih pitanja. Umesto toga, više je atmosferski komad, koji vas upoznaje sa svim glavnim likovima (školski nasilnici, Maksina najbolja prijateljica, jezivi čuvar i razni studenti sa različitim stepenom introverzije) i nagoveštava nadolazeću propast za ceo grad.
Uprkos očiglednim poređenjima sa drugim igrama zasnovanim na priči, takođe nas je podsetio na kultni film Donnie Darko, sa svojim izopštenim tinejdžerima bačenim u nadrealne situacije u postavci malog grada. Da li će te sličnosti ostati u drugim epizodama, ne znamo, ali ono što i film i igra takođe imaju zajedničko je kako su čudesno samopouzdani – s obzirom na to da su obojica od autora sa relativno malo prethodnog iskustva.
Grafika u Life Is Strange je očigledno prilično niska tehnologija ispod površine, ali pastelni vizuelni stil vešto prikriva tu činjenicu, dok minimalistički interfejs i odzivni kontrolni elementi trećeg lica savršeno funkcionišu. Upotreba indie folk muzike da obeleži određene sekvence takođe je veoma dobro vođena, i za jednom video igraču koji pokušava da ispriča ozbiljnu priču ne deluje kao kreativni pandan bubuljičavog mladića koji pokušava da kupi alkohol uz pomoć lažne lične karte.
Međutim, igra je daleko od savršene. Pretpostavljamo da je dijalog prvobitno bio napisan na francuskom jeziku, i ponekad može biti malo neugodan i nevešt; mada je glasovna gluma generalno dovoljno dobra da kompenzuje. Postoje i nekoliko lažno teških zagonetki koje uključuju vraćanje vremena, ali su suštinski nemoguće za pogrešiti i veoma su jednostavne.
To nije važno, jer je interesantnije vraćanje vremena da razmislite o izborima dijaloga koje pravite. U drugim igrama često završite donošenje važnih odluka gotovo impulzivno, ali ovde možete vratiti bilo šta što se dogodi sve do sledeće tačke čekpointa. Dakle, ako smatrate da je preuzimanje krivice za pušenje trave u sobi svog prijatelja bila ne najmudriji izbor, imate priliku da ga poništite.
Takođe postoje i nekoliko manjih izbora u igri, od zalivanja vašeg biljka do brige da se kolega student ne udari u glavu loptom za fudbal, a na kraju epizode se prikazuju stilizovane statistike o tome ko je šta uradio. Pretpostavljamo da igraju samo kolege novinari trenutno, ali čak i tako primetili smo da većina uvek čini manje sebičan izbor. Što bismo pripisali pametnoj sposobnosti igre da vas brine o likovima nakon samo nekoliko sati igre.
Ne znamo samo kuda ide priča Life Is Strange, već takođe ne znamo da li će zadržati svoj trenutni spor tempo. Za sve što znamo, sledeća epizoda će se pretvoriti u idiotsku dosetku stila Quantic Dream, ali trenutno je uspešan deo izgradnje likova koji smo ikada videli u video igri. I kao takav, nije samo David Cage taj koji bi trebao da obrati pažnju.
