Puzzle platformeri sa kinematografskim šarmom nisu previše česti u današnje vreme, iako se neki klasici žanra i dalje spominju i dan-danas. Tu je najnoviji naslov od razvojnog tima OutOfTheBit: Full Void, koji ima za cilj ne samo da igrača dotakne dozu nostalgije, već i da ubaci neke moderne ideje u staru školu formule. Ako imate bilo kakve lepe uspomene na naslove kao što su Another World, Heart of Darkness ili moderniji INSIDE, onda bi Full Void mogao biti prava igra za vas!
Započinjemo naše putovanje s protagonistom bez imena, tinejdžerom koji beži od zlonamernog veštačkog inteligencijom koja kontroliše većinu ljudskog roda. Već iz samih vizuala postaje jasno da ovo nije bujna i živopisna bliska budućnost, iako ako vam je potrebno više dokaza, onda će vam verovatno toga ubedljivo crvenooko biće koje vas juri.
Iako nedostaje očigledno objašnjenje o tome šta se dešava unutar ovog sveta, Full Void ipak koristi sumorne okoline i suptilne tragove kako bi omogućio igraču da sastavi celokupnu priču. Stvari postaju jasnije kako dublje ulazite u igru, sa sekvencama iz prošlosti koje takođe pomažu da se popune praznine, pa ako ste ostali zbunjeni nečim poput LIMBO-a tražeći dublje značenje, onda je ova igra mnogo jednostavnija za razumevanje (što nije nužno loša stvar!). Ipak, nije sasvim savršena, i neke kasnije scene u igri ne udaraju baš tako jako kao što bi to uradile uz malo dijaloga, ili bar malo više konteksta, ali to može biti moja prevelika zavisnost od tačnog saznanja o tome šta se zapravo dešava. Sve oko vizuelnog dela je zaista impresivno. Piksel art – kad se uradi kako treba – može izgledati apsolutno prelepo, i to je definitivno slučaj u Full Voidu! Pre svega, pozadine su sumorne i mračne, iako izuzetno osvetljene, da bi stvorile osećaj „ovo nije grad u kojem bih želeo da živim“. Sa dodatkom malih, često suptilnih animacija, i sjajnom upotrebom dubine, postoji zaista jedinstveni kontrast između živopisnog grada u kojem se mnogo dešava blizu, ali takođe osećaj izolacije dok naš protagonist navigira prljavim ulicama sam. Takođe, animacije likova i stvorenja su fantastične; od našeg okretnog heroja koji frenetično prelazi preko krovova do zlokobnih sila neumorno na lovu za ljudskim plenom, efekat sličan rotoskopu je zaista impresivan. Da biste videli igru u akciji, ona daleko više dolazi do izražaja nego što to mogu uraditi slike u ovoj recenziji, pri čemu su najbliže poređenje sa drugim video igrama koje mi padaju na pamet Another World ili Flashback.
Radeći zajedno sa sumornim vizualima je podjednako melankoličan zvuk. „Manje je više“ pristup sa zvukom može raditi izuzetno dobro kada se koristi na pravi način (pogledajte film Tihi Place za jedan od mojih omiljenih primera), i Full Void često nema nikakvu muziku uopšte. Samo vi i ambijentalni zvuci hladnih, nemilosrdnih okolina, što opet stvara ovaj neverovatno usamljeni ambijent. Muzika se koristi tokom više frenetičnih scena, poput bekstva od progonitelja, i pojačava napetost i strah da ćete biti uhvaćeni u svakom trenutku. Iako je bilo mnogo referenci na druge, starije naslove u ovom specifičnom žanru tokom ove recenzije, Full Void se zaista oseća moderno. Kontrole, iako osnovne, reaguju na brze komande koje će vam biti potrebne kako biste preživeli ovu surovu budućnost. Ova jednostavnost radi u korist igre, posebno kada se suočite sa neizbežnom smrću! Koristeći samo analogni džojstik i dva dugmeta, pomerate protagonistu levo i desno, penjete se na objekte koristeći gore i dole, kao i skakanje i interakciju sa okolinom (poput pritiskanja dugmeta ili hakovanja robota).
Jednostavan šema kontrole ne znači da je sama igra laka, oh ne! Svedočićete mnogim, mnogim smrtima tokom ovog putovanja, od pogrešno izmerenih skokova do udaranja kandži koje jednostavno niste mogli da izbegnete; Full Void je opasna avantura sa vrlo malo ili nikakvim znakovima koji upozoravaju igrača na nadolazeću smrt. Srećom, sistem kontrolnih tačaka je izuzetno blag, često vas vraćajući trenutke pre smrti, eliminišući potrebu da trčite dva ili tri ekrana nazad do mesta gde ste završili.
S tim u vezi, nije najteži puzzle platformer koji sam ikada igrao, a moje celokupno iskustvo trajalo je nešto manje od tri sata. Postoji dobra kombinacija zagonetki i sekcija platforminga koje su dovoljno raznovrsne da spreče dosadu tokom igranja, toliko da sam poželeo dužu igru! Iako je Full Void kratka avantura, bila je to koju sam cenio svakim trenutkom. Misterija oko narativa i zašto je protagonist očigledno jedini preostali čovek unutar granica grada bio je intrigantan, iako sam osećao da se nije potpuno isplatio u krajnjim delovima igre, ipak je bio dovoljno interesantan da tera dalje. Uz to, uz predivan piksel art i čvrste kontrole, ovo putovanje kroz sumorni svet možda jeste kratko, ali definitivno je nešto što bih preporučio da se doživi.
