Priznajem, malo je stvari zadovoljavajuće kao kada jednim udarcem pesnice očešem glavu protivniku s ramena. Dying Light: The Beast nije morao da me učini nadljudski jakim – već ionako šaljem zombije s krovova dvonožnim letećim udarcima i presečem ih na pola električnom mačetom koju sam napravio kod kuće – ali svakako cenim priliku da povremeno postanem pravi monstrum i obezglavim nekog golim rukama.
Ovog puta, Techlandov zombi-parkour horor seli se iz grada u ruralno okruženje, a promena ambijenta donosi i druge novine. Dying Light: The Beast menja gustu šumu nebodera iz prethodne igre, Stay Human, za mirno selo smešteno u prostranom seoskom pejzažu, uz odustajanje od mnogih dodatnih elemenata koji su krasili prethodnika.
Zaboravite na osvajanje gradskih četvrti za frakcije, postavljanje mreža sajli ili skakaonica, ili letenje paraglajderom. Iako igra uvodi elemente nadljudske snage, ludilo parkour peskovnika svedeno je na minimum kako bi se naglasilo čistije iskustvo horora i preživljavanja.
Zašto mi nedostaju „dodaci“
Ja sam, međutim, ljubitelj tih dodatnih elemenata. Obožavao sam da u Stay Human pretvorim grad u svoju ličnu igraonicu na otvorenom, i teško mi je što su mi u jednoj igri dali gomilu sjajnih alatki, a onda ih u sledećoj oduzeli. Sećate se kako je film Alien imao jednog vanzemaljca, Aliens ih imao na desetine, a onda se Alien 3 vratio na samo jednog? Nisam bio oduševljen tim povratkom unazad. U parkour terminima, The Beast je „prizemljeniji“, ali zbog toga deluje pomalo nespretno.
Povratak Kylea Cranea
Kyle Crane, grubi i nesebični junak originalnog Dying Lighta, vraća se – i veoma je besan. Posle dvanaest godina mučenja u laboratoriji zlikovca po imenu Baron, koji ga je punio raznim zombi-serumima, Kyle sada može povremeno da „poludi“ i prizove ogromnu snagu. Oslobođen iz zarobljeništva, Kyle želi osvetu Baronu, koji vlada dolinom Castor Woods punom zombija, uz pomoć svoje privatne vojske.
Mapa i svet igre
Brinuo sam da će The Beast, prvobitno planiran kao DLC za Stay Human, delovati kao proširenje, a ne kao punopravna igra. Srećom, to uglavnom nije slučaj, iako se povremeno oseća ta vibra. To je najuočljivije u prvoj polovini igre, gde ozbiljno nedostaju sporedne misije – iako je vaše glavno sklonište prepuno likova, većina njih samo stoji i priča koliko je Kyle sjajan, bez ikakvih zadataka za vas. Tek kada otključate drugo sklonište sredinom igre, pojavljuju se višedelne sporedne misije koje pružaju raznovrsnost kada poželite odmor od glavne priče.
Sama dolina Castor Woods ne deluje kao proširenje jer je mapa ogromna – možda čak prevelika. Bez velikog modernog grada, nema puno prilika za trčanje po krovovima, pa sam proveo dosta vremena putujući tamo-amo kroz selo, industrijske zone, farme i šume gde nema mnogo toga za penjanje. Postoje kamioneti koje možete voziti, ali su spori i ne mogu se prilagođavati, za razliku od vozila iz proširenja The Following, ako ste se na to nadali.
Ipak, parkour u The Beast i dalje je zanimljiv na manjoj skali. Postoje zanimljive penjačke zagonetke raštrkane po mapi: elektrana sa jednim udaljenim prozorom, sat-kula koju treba popeti da biste povezali kabl, ili dimnjaci sa suptilnim hvatištima. Samo bih voleo da ima više visokih struktura za penjanje – ono što postoji je solidno, ali ne može se meriti s uzbuđenjem velikih penjačkih izazova iz Stay Human.
Beast Mode – čista razorna snaga
The Beast je veoma „videoigrasta“ igra, i to mislim kao kompliment. Da bih aktivirao svoje zverske moći, tzv. Beast Mode, moram napuniti Beast Meter nanošenjem ili primanjem štete (Techland očigledno želi da to radite često). Za otključavanje novih zverskih veština skupljam Beast Points – predvidljivo, ali zabavno. Ako Techland nije pokušao da napravi saradnju s MrBeastom za ovu igru, veoma bih se iznenadio.
Obožavam Beast Mode. Na kratko postanem veći monstrum od zombija s kojima se borim: probijam ruku kroz torzo jednog, drugome smrskam glavu između dlanova, trećem otkinem ruku i probodem ga njome. Neke zverske veštine, poput super-skoka ili „Hook Thrust“ (gde bacam kuku i brzo se privučem do nje), nisu bile preterano korisne, ali su zabavne jer omogućavaju čisti haos bez brige o staminama ili zdravlju.
„The gore“ i borba
„The gore“ efekti, čak i van Beast Mode-a, su fantastično izvedeni, s mnoštvom zabavnih i jezivih animacija. Zamahnuo sam palicom na zombija, odleteo mu je donji deo vilice, zatim sam mu razbio grudni koš, pa slomio nogu. Kada je pao, drugi zombi se sapleo o njega dok je jurio na mene. Odrubio sam ruku jednom zombiju, koji je začuđeno pogledao svoj patrljak pre nego što je nastavio da tetura ka meni. Zatim sam mu razbio lobanju i video njegov vlažni mozak. Ocena: odličan posao, rado bih ponovo brutalno obračunao s nemrtvima.
Borba protiv ljudi je takođe dobra. Baronovi vojnici nisu preterano pametni, posebno oni s sekirama ili tonfama (nikad nisam video toliko tonfi u igri) koji samo jurišaju na mene i brzo umiru. Ali nakon sati razbijanja zombija, cenio sam sekvence gde sam mogao da se razmahujem sačmaricama i automatskim puškama protiv vojske i bandita. Parkour na stranu, bar na par minuta – imam snajper sad!
Boss borbe
Koncept borbi s bossovima zvuči zanimljivo: Baron je stvorio posebno opasne zombije u svojoj laboratoriji i pustio ih u divljinu, a vi morate da ih ulovite i pobedite da biste dobili nove zverske moći, ubrizgavajući njihovu „esenciju“ u sebe. Međutim, nema puno lova – likovi vas obično samo pozovu preko radija i kažu gde su. Još gore, bossovi nisu naročito zanimljivi, dolaze u dva tipa: veliki ili brzi. Veliki bacaju kamenje i udaraju po zemlji, dok brzi jurcaju okolo i skaču na vas. Najdosadniji je ogromni boss s gomilom hit points-a, koji se pojavljuje više puta tokom igre.
Zaključak
Za završetak glavne priče u Dying Light: The Beast trebalo mi je oko 35 sati, a još uvek imam gomilu sporednih misija, mapa s blagom i aktivnosti poput mini-elektrana i sigurnih kuća koje nisam završio. Drago mi je što je igra dovoljno velika da ne deluje samo kao proširenje – uz par izuzetaka, The Beast se oseća kao punopravna igra. Ipak, nije na nivou prethodnika.
