Kao klinac koji je 1999. gledao prvu epizodu Digimon animea, odmah sam se zaljubio. Od tada sam fan, povremeno se vraćajući prvim sezonama i uvek se iznenadim koliko su emotivne i uzbudljive za seriju namenjenu deci. Ipak, dok mi je anime oduvek bio drag, iskustvo s video-igrama nije bilo toliko sjajno. Digimon World na PS1 bio je zanimljiv, ali s čudnim dizajnerskim odlukama koje su ga činile previše teškim, a kasniji naslovi su krenuli u različitim pravcima, nikad ne uspostavivši jasan identitet. Uz visoka očekivanja, Digimon Story: Time Stranger probudio je nostalgiju u meni, klinca iz 90-ih, ali je jasno da ultimativna Digimon igra još nije stigla.
Borba i digivolacija – Čvrsta osnova s dozom Persona šarma
Digimon Story: Time Stranger je potezna RPG igra u kojoj gradite tim Digimona s različitim snagama i slabostima, koristeći ih za borbu i digivolaciju u jače oblike. Potezna borba je jednostavna: određeni napadi nanose bonus štetu na osnovu tipa mete, a igrači imaju tri Digimona u borbi i tri u rezervi, uz česte gostujuće članove tima. Digimoni mogu dobiti nove poteze i pojačanja statistika, a jedan predmet može se koristiti svaki potez, olakšavajući održavanje tima. Borba nije revolucionarna, ali ima uredan Persona-stil šarm i obavlja posao.
Sjaj boss borbi
Borba zaista blista u okršajima s boss-ovima. Tokom priče, suočavate se s izuzetno jakim neprijateljima koji zahtevaju više strategije od uobičajenih borbi. Ovi boss-ovi imaju specijalne napade koji, ako ih ne prekinete, mogu biti katastrofalni. Ove borbe su izazovne i daju dodatnu oštrinu igri.
Za pobedu nad jačim boss-ovima, digivolacija je ključna. Ona nije samo pitanje dostizanja nivoa – svaki Digimon ima specifične zahteve, obično vezane za određene statistike. Ove se mogu postići nivelisanjem, ali ponekad Digimon dostigne maksimalni nivo bez mogućnosti digivolacije. Tada morate nadograđivati svog agenta poenima iz sporednih misija, što povećava statistike i omogućava digivolaciju. Sistem digivolacije je odličan – prikazuje moguće oblike i zahteve, ali čuva misteriju o neotključanim Digimonima, podsećajući na uzbuđenje iz animea. „Hvatanje“ Digimona je takođe zabavno: dovoljno je poraziti Digimona više puta u borbi da ga otključate, što nagrađuje svaku borbu pored iskustvenih poena.
Nostalgija za anime fanove
Igra odaje počast klasičnom animeu. Prvi boss je Kuwagamon, verovatno referenca na prvog neprijatelja iz prve epizode, a u jednom od središnjih svetova vide se partner Digimoni iz druge sezone kako stoje zajedno. Ako ste gledali anime, pronaći ćete gomilu nostalgičnih uskršnjih jaja.
Ponavljanje tamnica – Kobna mana
Iako Time Stranger ima mnogo dobrih stvari, ima i veliki problem: ponavljanje tamnica. Igra zahteva da više tamnica prođete najmanje dva puta, što je veoma repetitivno i razočaravajuće. Prva polovina igre bila je zabavna, ali druga polovina je uglavnom ponavljanje prethodnog, samo sa jačim Digimonima. U jednoj tamnici, nakon što sam pobedio završnog bossa, igra me je odmah vratila da je ponovo prođem. Umesto recikliranja, bolje bi bilo skratiti ove delove. Znam da je ponavljanje povezano sa mehanikom putovanja kroz vreme, ali to ne sprečava da uništava tempo igre i stvara osećaj „ovo sam već video“.
Priča: Mešavina sjajnih trenutaka i dosade
Priča prati trojku heroja koji putuju kroz vreme da spreče apokalipsu, prebacujući se između sadašnjosti i pre osam godina. Iako je zanimljivo videti kako se likovi i NPC Digimoni menjaju tokom godina, tempo je loš. Priča ima humor i nekoliko snažnih trenutaka, ali većinu vremena je prepuna loše napisanih, preopširnih dijaloga i dosadnih scena koje ponavljaju ono što ste već videli. Ovo je posebno izraženo u drugoj polovini, gde se događaji ponavljaju uz nepotrebna objašnjenja, kao da igrač ne može shvatiti jednostavnu priču. Grafika je generički anime stil, što ne bi bilo loše da su okruženja i dizajn nivoa zanimljiviji. Digimoni izgledaju sjajno, ali svet je samo niz dosadnih hodnika.
Sporedne misije: Vredne, ali dosadne
Sporedne misije često vode do uzbudljivih okršaja, ali imaju više koraka koji deluju kao puka rutina. Imaju odlične nagrade i neophodni su za poene za digivolaciju iznad Ultimate nivoa, pa ih vredi raditi, ali voleo bih da su priče i ciljevi zanimljiviji. Glavna priča traje oko 20 sati, ali sam većinu borbi igrao na 5x brzini.
Zaključak
Digimon Story: Time Stranger donosi nostalgiju i solidnu borbu s Persona-stil šarmom, a digivolacija i uskršnja jaja oduševiće fanove animea. Međutim, repetitivne tamnice i sporedne misije, uz loše tempiranu priču, čine igru ponekad zamornom. Hardcore fanovi Digimon-a mogu preći preko ovih mana, jer je igra očigledno pravljena s ljubavlju prema serijalu, ali krajnje Digimon iskustvo još čeka. Da li ste spremni za putovanje kroz vreme ili vas ponavljanje odbija? Podelite u komentarima!
