Ovogodišnji Modern Warfare 2 ima nekoliko dobrih trenutaka, neke predivne kinematografije i nešto tipično zarazniji multiplayer – ali to je ’’kukavički’’ površinski prepravak originalne priče.
Ako voliš hrabru, eksplozivnu, Bosnan era akciju sa neumerenim spektakularnim scenama dostojnim blokbastera i vrhunskim spektaklom Michaela Baya, onda imam pravu igru za tebe: već je sada dostupna na hardveru nove generacije, zove se Call Of Duty Modern Warfare 2 i izašla je 2009. godine.
Originalni Modern Warfare 2 je bio ogromni, kulturni događaj nakon izbijanja prvog podnaslova Modern Warfare-a, ali isto tako i izvanredno ogledalo same kulture tog vremena. Bilo je to mračno odražavanje zajedničkog duha zapada krajem nultih godina, naglašavajući šovinizam, melodramu i opšti strah od američke ranjivosti na iznenađujuće napade, nalik strahu od Perl Harbura, usred beskrajnog ratovanja nakon 11. septembra. Postojao je i argument, iako se mnogi ne slažu s njim, da pažljivo čitanje može pronaći gotovo, skoro, skretanje prema antiimperijalističkoj poruci, s obzirom na njegovu priču o ultranacionalistima koji podstiču invazije ratnohuškačkih zapovednika koji koriste svoju priliku da svet provedu kroz svoju igru.
Možda je to malo darežljivo, ali barem je nešto postojalo, neki tragovi pravca, teme ili tona na koje se moglo držati. Čak i ako su vodili do nemoguće napetosti s igrom koja je i dalje koristila savremene ratove kao igralište, barem je postojala napetost s kojom se trebalo suočiti. Blistavost ovoga je bila uvidljiva i u prvom od ovih novih prepravki Modern Warfare-a 2019. godine. Iznad svega, oba su imala neosporni spektakl, što je oduvek bila sigurnosna mreža ove serije na koju se oslanjala kada njena priča zakaže – ima mnogo priča, u više medija nego samo igre, koje se svode na ništa više od velikih eksplozija, kul oružja i junaka koji obavljaju posao. Držeći ih apstraktnim i neprestano zabavnim, njihova vrsta praznog eskapizma je više nego dobrodošla.
U Modern Warfare-u 2 iz 2022. godine, međutim, stvari nisu dovoljno apstraktne od svojih stvarnih konteksta, niti dovoljno zabavne da vam pomognu da to zaboravite. Postoje neke vrlo dobre individualne misije, i multiplayer, uvek igra za sebe, ima dobru godinu – i dalje je vrlo „brain-off“ shooter, ali istovremeno i ubedljiva. Međutim, narativ je besmislen, ton je izgubio ravnotežu, vraćajući se ovom serijalu cinizmu u njegovom najgorem obliku, a sigurna bombastika nije tu da ga spasi.
Ipak, dobre stvari – i ima dobrih stvari! Filmske sekvence u Modern Warfare-u 2 su izuzetno lepe – možda čak tehnički najimpresivnije od bilo koje igre koju sam igrao, i prepune su nekih autentičnih ličnih trenutaka. Različiti protagonisti iz različitih Call of Duty-a su ovde spojeni, zajedno s nekoliko zabavnih novajlija, u vrstu plaćeničkih osvetnika, postoji neki pokušaj da se razlikuje jedan ozbiljni taktički muškarac od drugog. Opaka Valeria Garza (Maria Elisa Camargo) ima neku lepu hemiju sa kolegom novajlijom i vlasnikom najgrubljeg glasa na svetu, Alejandrom Vargasom (Alain Mesa). Radijske šale između starih favorita Soap-a, Price-a i Ghost-a graniče se s koketiranjem.
U ’’šumi’’ razgovora, postoje neke zaista genijalne misije. Wetworkovi, u kojima bacate noževe na stražare ispod vode amsterdamske luke, su kratki ali sjajni, zasnovani na tamno terapeutskim uzbuđenjima oblačenja u potpuno crno i polaganog navijanja prigušivača na oružje. Tamna voda, nastavljajući temu vode, je vrhunac, jer vas vodi da se prošvercujete na naftnu platformu koja se koristi kao baza za rakete, a zatim putujete preko drugih brodića kroz snažnu oluju, izbegavajući talase koji udaraju i kontejnere za skladištenje koji klize s jedne strane na drugu po palubi, služeći kao zaklon, ali preteći da vas – i vaše neprijatelje – zgnječe dok se polako približavate ka mostu.
To je pravi second-act climax. Takođe je jasno modelirano prema originalnoj misiji sa naftne platforme iz prvog Modern Warfare-a 2. Postoje i druge uzvišene tačke. Jedna misija ka samom kraju igre vas stavlja u ulogu spasavanja zatvorenika, gde se probijate tako što preuzimate nadzorni sistem CCTV-a i daljinski upravljate Ghostom, jednim od nekoliko povratničkih heroja igre, da se kreće s jednog zaklona na drugi, postavljajući C4 na parkirane automobile za divnu nagradu ka kraju misije dok se probijate pucajući izvan objekta.
Očigledno postoji inspiracija ovde, najjasnije od Metal Gear Solid-a, s high angle kamerom i trkom cover to cover, ali i u igrama poput Cyberpunk 2077, gde usmeravate jednu kameru prema drugoj da se „magično“ prebacite na novi pogled. Zatim postoji vrlo očigledan uticaj Naughty Dog-a, pri čemu je Uncharted očigledno inspirisao apsurdno dugotrajno voženje automobilom u misijama poput Violence-a i Tactic-a, dok je scavenge-craft-hide ciklus iz The Last of Us-a.
Za razliku od nekih drugih misija sa elementima prikradanja, ove su najbolje rečeno ’’novotarija’’, a najgore potpuna dosada. Violence i Timing vas tera da se probijate kroz beskrajnu kolonu, izbegavajući mine, saobraćaj i neprijateljsku vatru dok skačete s vozila na vozilo, ali deluje ravno, delom zbog toga koliko puta morate proći kroz ciklus pucanja na neprijatelje, vožnje napred, skakanja na novo vozilo, ponavljanja. Ali takođe jer sve to deluje sporo – uporedite to sa drugom klasičnom misijom iz MW2, Klifhengerom, gde ste pobegli iz planinske baze leteći kroz zamagljeno drveće na nečemu što je delovalo kao neka vrsta hipersoničnih sanki. Za misiju koja počinje tako što pucate na loše momke iz pickup kamioneta dok visite naglavačke sa helikoptera, ova deluje monotono.
Setite se, nasuprot tome, koliko su smešne bile te prošle misije, toliko ogromne, fluidne i odvažne. To su bile karikature akcionih filmskih scena, podignute još jednim stepenom na skali stvaralačkog ludila Bay-a, koncentracija svega što je cela era apsurdnosti donela. Novi Modern Warfare 2 umesto toga deluje kao još jedna koncentracija, koncentracija osećanja samopouzdanja/neizvesnosti koje se čini da mnoge triple-A blokbaster igre danas pronalaze kao svoju tačku zapetljavanja.
U oba i Sam i Countdown, na primer, Modern Warfare 2 želi da bude prestižna igra sa prikradanjem – i postoje neki lepi detalji ovde, posebno kod Sam, gde vas izlaže golim rukama i plaši sa skakanjem inspirisanim hororom, kao što su lajanje pasa i siluete manekena u svetlu baterijske lampe. Ali onda prelazi na skupljanje delova oštrica ventilatora i komadića konopca kako bi se napravili čvorovi za otvaranje vrata, dimnih bombi za onesvešćivanje stražara i mali arsenal drugih sitnica koje bi bile genijalne da postoje u okviru igre koja je zaista izgrađena za njih, sa sistemskim prikradanjem i širim putevima.
Umesto toga, dobijate ove hibridne stvari koje celu igru čine nesigurnom: većinski uska Call of Duty mapa sa snažno oklopljenim neprijateljima, koji će vas ubiti ’’robotskom brzinom’’ dok se mučite tražeći candle wax. Prečesto ova igra u svojem prikradanju podseća na plagijat Hitmana, bez potpuno bitne komične vrednosti – delova koje zapravo pamtiš. Poenta je da je Call of Duty najbolji kada koristi prepoznatljive Call of Duty mehanike – pucanje iz oružja, bacanje noževa – i koristi ih na nove načine; najgore je kada pozajmljuje nove mehanike sa drugih mesta bez prilagođavanja njihovom novom obliku.
Ipak, opet, postoje pozitivne strane – ovde i dalje postoji dobar Call of Duty! Nigde to više nije izraženo nego u multiplayeru, koji uprkos nekim prigovorima od strane iskusnih igrača, deluje kao jedan od boljih poslednjih godina. Njihova primedba je usmerena na izmenu minimape, gde se sada pojavljujete samo kad neko koristi UAV, umesto kad pucaš. Loša strana je da stavlja prigušivače – koji su ranije sprečavali da se pojavite na mapi kad ispalite oružje, i stare stvari usmerene na prikradanje su takođe uklonjene. Dobra strana je da je tehnički realističnije, prisiljavajući vas da slušate pucnjeve i posmatrate svet oko sebe, umesto magičnog sonara u uglu ekrana. Ali sviđaju mi se iskusni igrači: prigušivači su zabavni, i bilo je drugih načina da se njihova moć ograniči ako je osećaj bio da su postali prejaki.
Ground War, s druge strane, sada mnogo više podseća na neku vrstu Battlefield moda, sa puno vozila za vožnju, tačkama za zauzimanje i saigračima koje možete respawnovati odmah na početku. Ogromno je i haotično, ali svako ko je ikada imao želju da u Battlefield četu udari „PTFO“ zna da postoji duboka primitivna želja među igračima pucačina da učestvuju u gigantskoj bitci u stilu Battlefielda, ali da pri tome zapravo ne rade ništa od stvari koje se inače rade u Battlefieldu. Ljudi žele razmeru i neku vagu taktičnosti koja se dešava oko njih, ali žele da trče okolo sami i da to rade bez razmišljanja, i ovaj režim savršeno zadovoljava te želje.
Pravi uspeh je Invasion, koji je takođe ogroman sa 32v32 igrača, ali kombinuje neprestani dolazak timova botova, iskrcanih helikopterima na različitim mestima dok igrate igru „vlačenja konopca“ preko fronta. To je ogromni timski deathmatch zasnovan na napretku – napretku koji, uprkos mojim najboljim naporima, nije objašnjiv. Igra se ne trudi da vam kaže kako zapravo pobedjujete ovaj režim, niti ga stvarno dodatno podstiče, a botovi su komično glupi.
Ali koga briga? Umesto toga, zabava leži u raznovrsnosti stilova igre koje nudi, osećaju razmera, dinamike i prilika koje prolaze kroz svaku mapu. Na primer, loš sam snajperista, ali redovno pronalazim svoj ritam ovde, sa dve mape posebno, Sa’id i Sariff Bay, koje su savršene za to i gotovo identične po obliku – dugačak „sniper alley“ sa jedne strane, guste kuće u sredini, put za vozila s desne strane i prostor za flankiranje čak i šire od toga – pokazale su se kao divno mesto za obuku. Zavoleo sam granicu prelaza Santa Sene – napušteni saobraćajni zastoj na auto-putu koji pruža zabavan (i eksplozivan) način korišćenja zaklona koji se dobro prilagođava i manjoj veličini mape. Velike mape su sve odlične, zaista.
Neke od manjih mapa takođe su odlične same po sebi. Zaljubljen sam u Zarwa Hidroelektrane kao mapu za 6v6: skup niskih ruševina osvetljenih zalaznim golden-hour suncem, razasutih po močvarnoj vodi. Na režimima zauzimanja i držanja kao što je Dominacija, to je prava poslastica, puna divnih malih bočnih putanja koje možete koristiti plivajući duž mirnih obala ili ispod tajnih tunela. Trkačka staza Crown je jednostavna, ali zabavna koncepcija – neka vrsta Formule 1 boksa – a poluotvorena vrata i uski prolazi Mercado Las Almas podsećaju na malo Counter Strike-a. S druge strane, Breenbergh Hotel, modeliran prema Conservatorium Hotelu u Amsterdamu, izazvao je gnev tog stvarnog mesta zbog prikazivanja u igri za koju tvrde da „podstiče upotrebu nasilja,“.
To je prikladno podsećanje na apsolutni haos koji je Modern Warfare 2 napravio od svoje opšte atmosfere – i način na koji prodire daleko više od svoje kratke osnovne priče. Ova igra počinje sa američkim atentatom na iranskog generala po imenu Ghorbrani, gde bukvalno igrate kao raketa koja pada na njegovu glavu. Borite se protiv stotina pripadnika meksičke vojske jer su „plaćeni od strane kartela“, pre nego što probijete preko zida na granici i trčite kroz bašte Amerikanaca, usmeravajući svoje oružje na njih kako bi „umirili situaciju“ i gotovo bili upucani od strane policajaca koji vam dobacuju šalu „svi izgledate isto“.
Ova nepažnja je prisutna svuda, inspirišući nerazumljiv ne-arapski jezik na natpisima prodavnica na njegovim multiplayer mapama jednako kao i njegove nespretne obrte na aktuelna dešavanja. Ovo bi moglo izgledati kao smešna kritika za Call of Duty igru. Šta drugo bismo trebali očekivati od serijala izgrađenog na propagandi koja podržava vojsku i zvaničnu dozvolu za korišćenje oružja? Kad Soap, Price i Ghost malo zbijaju šalu preko mikrofona, šta drugo bi to moglo biti osim igračkog ekvivalenta onih reklama za pridruživanje vojsci ovde u Velikoj Britaniji, gde vojna služba znači sve – od skijaških odmora do šaljive zbijenosti koja pruža mladim muškarcima osećaj pripadnosti? Ali stvarnost je takva da ne mora biti tako.
Nema potrebe za ovim, gde svaki lik beskrajno filozofira o ratu, gde ne prođe sekunda a da neko ne razmišlja o nasilju – iako uvek s zaključkom: da su loši momci samo loši, ali dobri momci žive u veoma sofisticiranom moralnom sivom području gde ko zaista može razlikovati pravo od pogrešnog. Ili gde generali mogu raditi veoma loše stvari dokle god su im ’’namere bile dobre’’.
Zapravo biste mogli napraviti nešto sa stavom. Ili još bolje, nešto što koherentno i zrelo istražuje stav. Ili, mogli biste napraviti nešto što jednostavno priča veliku glupu priču bez toga da bude toliko ozbiljno i tmurno, što sumnjam da je prava stvar koju Call of Duty želi da bude.
Ali bez preuveličane bombastike koja bi dala lakoću celoj priči – ili da vas odvrati, zavisno od toga koliko ste darežljivi – deluje, čudno, malo slabo. Ironija svega toga je intenzivna: ovo je povremeno izuzetno lepa igra i jedna koja, svojim neprestano privlačnim multiplayerom koji vas ne pušta, cilja da zadrži vašu pažnju naredne godine.
