Assassin’s Creed Chronicles: India, druga igra u Ubisoftovoj 2.5D platformskoj mini-seriji, najbliža je što Assassin’s Creed ima čistoj igri tajne. Ne napušta brze pokrete, ali oboje mogu dobro raditi zajedno ovde, s kinetičkom energijom koja pojačava vaše tajne sposobnosti. Da su se ostatak igre pridržavao toga, ovo bi mogla biti dobrodošla promena tona za fanove koji radije žele neprimetno doći do pobede. Nažalost, Chronicles India ima neprijatnu naviku da se samoj sebi suprotstavlja, s teškim kontrolama i nemilosrdnim nivoom sistema koji čine da se veći deo avanture čini dosadnim. Na kraju krajeva, ovo je manje od dva Chronicles naslova, nedostajući tamo gde Chronicles China stoji visoko i nudeći malo da nadoknadi razliku.
Postavljena u rane godine kolonijalnog perioda Indije, Chronicles India dolazi nakon događaja iz stripa Assassin’s Creed Brahman, beležeći avanture lovca na artefakte Arbaaza Mira iz Kašmira. Iako će neki možda prepoznati njega kao oca taktičkog stratega Asasina iz AC Syndicate-a, Henrija Greena, nemojte očekivati da duboko uđete u nasleđe porodice Mir. Brzi pogled u svet Assassin’s Creed-a (oko osam sati igre), Chronicles India je izrazito oskudna u priči, usmeravajući se pre svega na pokušaje Arbaaza da ukrade čarobni artefakt nedelje – dijamant Koh-i-Noor, ovog puta.
To nije veliki problem ako dolazite u Chronicles India pre svega zbog akrobacija ili da vidite koliko je prelepa Indija iz Assassin’s Creed-a – i zaista je prelepa, s hrabro obojenim pejzažima i kapima uzoraka inspirisanih Henna-om koji čine da njena fina umetnička izrada blista. Međutim, tražite li nešto dublje u ovoj priči, bićete razočarani do trenutka kada spustite kontroler.
Do određene mere, čini se da je to poenta, budući da je rešavanje zagonetki kretanja jasno fokusiranje Chronicles India. Na neki način, ta pažnja se isplati – Arbaazovi pokreti imaju prirodan tok, stvarajući opipljivu glatkoću koju konstantno kretanje treba da ima. To je posebno jasno u nivoima sa vremenom kada staza omogućava pravo slobodno trčanje, omogućavajući vam da preskočite kolapsirajuće platforme ili kliznete ispod srušenih stubova baš na vreme da izbegnete besnećeg slona za vama (mora da postoji bar jedan). Nije iznenađujuće da su ovi nivoi lako najzabavniji i najzadovoljavajući, iako sekcije tajne koje prave mesta za taj zamah takođe imaju koristi – kada možete zviždati na jednom prozoru, kliznuti kroz sledeći i ukrasti dragoceni artefakt ispod nosa čuvara, šale o „Smooth Criminal“ idu.
Nažalost, Chronicles India se suviše često trudi da uspori vaš napredak. Iako je zaustavljanje kako biste razmislili kako ćete proći pored grupe čuvara sasvim u redu, stražari su često postavljeni tako da morate da se sakrijete dok čekate da se oni sklone s jedine dostupne staze, oduzimajući igri dragoceni zamah. Zato što Chronicles India ne oslanja se na napetost skoro uhvaćenosti koju većina igara sa tajnama ima, hladi vam pete i iscrpljuje vas nervnom energijom umesto da je pojačava, tako da ovi segmenti deluju kao nepotrebne prepreke umesto izazova koje treba savladati. Nisu svi delovi tajni koji vas zaustavljaju na ovaj način (neki vas zaista podstiču da koristite svoju brzinu da zaobiđete prepreke i čuvare), ali znajući da igra može bolje, ove sekvence još više dolaze do izražaja. Najgore, međutim, su zagonetke koje vas primoravaju da čekate na velikim pomičnim platformama, često postavljenim usred vremenski ograničenih sekcija, stvarajući veštačko sredstvo usporavanja kad to ne bi trebalo da se dogodi.
Takođe, u tim sekcijama gde inače dobri kontrole počinju stvarati probleme. Pokušaj da ubijete svoju metu s ivice je muka kada Arbaaz skoči umesto da se drži, a da budete ubijeni kada napadne samo jednu metu nakon što ste mukotrpno postavili dvostruko ubistvo, to je ono od čega se prave duboki uzdasi. Iako je poboljšanje u odnosu na kontrole u Chronicles China (nikad nisam ostao zaglavljen jer Arbaaz nije mogao da se popne s plafona na zid), problemi koji ostaju nisu ništa manje frustrirajući.
To, međutim, nije najveća mana Chronicles India – to je čast njegovoj borbi i nesigurnosti u vezi s tim kako bi tuča trebala da bude uključena u akciju. Veći deo vremena igra odvraća od borbi, dajući vam tako malo zdravlja da možete biti ubijeni jednim hicem iz puške čak i u kasnim delovima igre. Osim toga, dok je vaša ocena nivoa zasnovana na tome kako dobro izvodite u jednoj od tri kategorije tajni (Shadow ako vas niko nije video i niste nikog ubili; Assassin ako vas niko nije video, ali ste ubili; i Silencer ako vas niko nije video i izabrali ste da onesposobite svoje žrtve), primetno vasenje straže ili ulazak u borbu automatski vas spušta na najnižu moguću ocenu u kategoriji Shadow. To nije slučaj u vremenski ograničenim sekcijama, gde je vaša ocena zasnovana na tome koliko brzo završavate, ali u svakoj drugoj situaciji borba znači trenutno smanjenje.
Iako to ne bi bio veliki problem ako bi se visoke ocene tretirale kao opcionalne, nadogradnje koje dobijate za izvanredno izvođenje su toliko ključne za buduće misije da je teško nastaviti bez njih; više vas nije nagrađeno za dobro obavljen posao, koliko kažnjavani za manje uspehe, pa se upuštanje u borbe izjednačava s neuspehom. To može značiti ponavljanje misija iznova i iznova dok ih ne možete izvesti a da vas ne primete, što brzo postaje dosadan zadatak. To jest, dok igra ne želi da vas gurne u borbu, što se čini tako protivno svemu ostalom što ste uradili da je teško uživati.
Na kraju krajeva, jednostavna platforma sa nekim dobrim idejama i lepim stilom umetnosti, Chronicles India spotiče se jer se njeni različiti delovi ne kohezivno slažu. Vredno je igrati ako apsolutno morate da učestvujete u svakoj Assassin’s Creed igri, ili ako ste odlučni zaljubljenik u tajne spreman da pređete preko njenih nedostataka. Inače, samo se držite Chronicles China – bićete srećniji na kraju.
